Вероватно се још само малобројни сећају екстравагантне србске сликарке и новинарке Биљане Вилимон. Мени је остала урезана у сећању највише по изјави да она када излази из Београда у неком тренутку има осећај да пролази кроз  имагинарну завесу иза које остају градска врева, гужва и бука, а отвара се простор у коме доминира природа, мир и склад. Пошто сам цео живот био двоструко усмерен на релацији између Београда и Црепаје, све док се нисам трајно населио у Црепају, за мене се та завеса налазила на дугом правцу од данашњег кружног тока до лакат кривине, између Панчева и Скробаре, где би се неретко напасале краве или овце с обе стране пута. На том делу пута почињао сам да осећам и „лептириће“ у стомаку док сам се приближавао мојој Црепаји. Незамењиви лепи осећај из детињства.

Данас се на овом потезу налази новооснована „северна зона“ Панчева с две улицкане фабрике светског реномеа које на први поглед делују као освежење и охрабрење. Међутим, ја се због тих фабрика осећам поражено. Немци опет стежу обруч около житеља Јужног Баната. Све више немачких застава вијори се све ближе и ближе нашој Црепаји. Вероватно ће их бити још. Некада Војна крајина, данас Привредна крајина. Србин у служби Немца.

Веома ме погађа демагогија којом нас засипају и поручују да је долазак Немаца неминовност и част! Не ради се о заставама, ове су тек врх леденог брега, на брег или јарбол се и побадају. Поента је, пре свега у немачким фабрикама и домаћим хохштаплерима (нем. Hoshstapler) – овај израз је овде чак и лингвистички симболичан! Немци граде ли граде и отварају своје производне погоне, а домаћи хохштаплери нас лажу како су нам обезбедили радна места, како су тобожње месије и како су вредни аплауза у најмању руку. Није него.

Хохштаплери нам ништа обезбедили нису, а много тога ускратили јесу. Немци и други ини инвеститори нису дошли зато што су их домаће главешине звале у помоћ, већ зато што су у нашој домовини видели шансу за бржу зараду него на неком другом месту у свету. Германи су на Балкану и у Словенима одувек видели само своје слуге и тржиште. Данашњи разлози су јефтина „радна снага“ и поткупљиви политичари који ће им сервирати на тацни и мезе и главно јело и десерт за шаку пара у виду мита који се данас ређе даје „на руке“ а чешће у неком другом суптилнијем облику. За све те стране инвеститоре ЈЕФТИНА „РАДНА СНАГА“ је главно јело, БЕСПЛАТНА ИНФРАСТРУКТУРА у виду земљишта, саобраћајница или енергетске мреже је предјело, а ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ су десерт! Тако ствари стоје укратко.

Професор Миодраг Зец ономад је лепо објаснио да Србија привлачи стране инвеститоре пре свега као земља јефтине радне снаге. То је глобални механизам који локалне власти спроводе, а који се своди на то да радник који прави патике у Бангладешу иде бос, а радник који у Србији склапа каблове не може да купи BMW.

Где је у целој причи „обичан човек“? Хм, плашим се, баш у немачкој фабрици!

Можемо ли зауставити овај процес? На жалост, не, касно је. Ово је само ЗАВРШЕТАК ПРОЦЕСА започетог разбијањем СФРЈ, у чему су предњачили баш Германи. Данас је наша техника и технологија девастирана или застарела неколико деценија, па и да желимо, не можемо бити ни иоле конкуретни на било ком пољу без њихове подршке! Дакле, у међудржавној утакмици смо доведени у ПОДРЕЂЕН положај. Затворене или бомбардовањем докрајчене фабрике условиле су застој у развоју технологија а све ово скупа застој у развоју стручњака, што је крајња али најтежа околност за ревитализацију домаћих привредних капацитета. На послетку, последњи преостали способни стручни привређивачи, а све их је мање и све су старији, бивали су пречесто потискивани од стране хохштаплера којима је више одговарао долазак странаца него да не сметају својим земљацима који истински могу и хоће.

Признајем, у овом тренутку новоотворене фабрике представљају спас за десетине незапослених! Али, молим вас, будимо свесни и не пропустимо да истакнемо кад год можемо, иначе ће нас точак историје МЛЕТИ ИЗНОВА И ИЗНОВА: Немачке фабрике су у нашој земљи сада, јер нисмо успели да САЧУВАМО нашу привредно, војно и културно моћну државу/републику пре три деценије ма како се она звала! Даће бог, народ, прерасподела глобалне моћи или ко већ, па ће Србија поново бити моћна и прилично независна за 5 година или реалније за 5 деценија, можда за 5 векова. Када – то зависи од сузбијања хохштаплера у домаћим редовима, баш као што летина на њивама зависи од сузбијања корова, штеточина и болести! Јер хохштаплери ће увек радити за своје добро, док их заједнички интерес суседа и земљака не занима.

До тада, посматрано на индивидуалном нивоу, вредном Србину је загарантован бољи стандард и већа слобода тамо у Немачкој или другде на Западу пре него у сопственој Србији. Србин ће у Немачкој имати 5-6 пута већу плату него да ради у Србији за ИСТОГ послодавца. Трошкови живота му свакако неће бити већи 5-6 пута, те простом рачуницом долазимо до горепоменутог стандарда или одговора на питање зашто Немци отварају фабрике баш у Србији. Гастарбајтерска је мука преголема, но мој је лични став да су наши сународници на привременом или сталном боравку у иностранству натпросечно храбри и часни.

Како ли само из ове перспективе паметно делују „печалбари“. Ја бих им поручио само једно: не заборављајте свој језик осим речи „печалба“ и „носталгија“. Њих можете заборавити слободно. А цео језик као језик немојте уколико је могуће, јер, богме, не знам лепши, правилнији, сликовитији, поетичнији и логичнији. И управо ће вас тај србски језик чинити Србима ма где били на васцелој кугли земаљској.Потоња реч  – носталгија, није србка а немате потребе ни за сетом – оставили сте мочвару, то је заправо наша отаџбина и домовина. Отаџбина је у значењу постојбина наших отаца, а домовина је место где нам је дом био, где смо рођени. Елем, отиђите у дубину – можда би оци отишли из отаџбине да су могли (!) или да беху довољно паметни и/или храбри, а можда су вас драги печалбари и сами ваши оци и мајке саветовали да идете, тешка срца су вас саветовали али за ваше добро и то је такође био изузетан чин њихове храбрости и несебичности; а дом је тамо где ти је срце, породица, чељад, пријатеље свуда стекнеш, непријатеље нигде више до у разједињеној, злобној и заједљивој Србији.

Одувек ми је било фасцинантно како „потурице“ беху ваздан ватренији верници и традисионалисти од оних на које су се њихови прекрштени преци угледали. Али, и ово је врашка карактеристика ових поднебља. Тако смо данас већи „Европљани“ од самих изворних Европљана, оних западних. И све што смо од њих попримили, а наравно да увек попримимо најнакарадније ствари и појаве, ми смо још више унакарадили, а нас саме унакарадили пре свега, него што то учинише они од којих пошасти примисмо. Тако да, ово је још један разлог у прилог тога да вам носталгија не треба и да можете бити „већи“ Срби тамо далеко него у матици Србији. Апсурдно свакако, али тачно.

„Печалба“ јесте стара србска реч, али такође обесмишљена. Изворно означава јад и невољу, али суштински су јад и невоља најнасељенији по глави становника управо у Србији, а тамо у вашој печалби бар више иметка стичете, што се душе тиче – све је на вама и нема везе с меридијаном где се налазите, узгред овде душе мањка поваздан, словенске или које год. Хоћу рећи, можете и у печалби неговати своју веру, културу и традицију, већ према сопственом извору и нахођењу, и нико вам у томе неће сметати! Овде у Србији смета нам да будемо оно што желимо многи страни злонамерник био он амбасадор, изасланик, представник, какав председник стране земље у посети или неко лево и десето спадало у служби, а лакомислени део народа меље сам себе на том воденичком точку страних злонамерника који се окреће на вратилу домаћих углавном властодржаца или плаћеника. Све се свело на политику (читај: интерес).

Кo може спустити немачку заставу у срцу Баната? На жалост, једино банатска ветрометина – КОШАВА. Она чисти Банат.

(Pročitano 337 puta)