Црепајачки Скадар на Бојани

0
511

Није шала, то је СХАЛА.

Некако с пролећа, оног коронашког, у школском дворишту замро је жагор деце, а зачуо се бруј тешке механизације у функцији рушења „старе“ сале.

Хајдемо редом…

Рекох да се руши „стара“ сала. Да ли је баш толико стара? Деценијама уназад управо тај епитет „старе сале“ у селу је носио објекат у коме је годинама уназад самопослуга „Гомекс“. Та је сала одиста била стара, са небројено слојева прашине, с влагом и засута изметом голубова. Па ипак, и таква каква беше – она је потом нашла намену. Прошле године срушена школска сала одиста није била најрепрезентативнија нити најфункционалнија, али деценијама уназад беше стециште деце на хиљадама одржаних часова фискултуре, на спортским тренинзима или при извођењу школских и фолклорних приредби којом приликом је сала дуго замењивала запуштен и занемарен Дом културе. Мало ли је???

Ушла је у црепајачку легенду анегдота о раздраганим ученицима, дабоме младим и непромишљеним, који су стрпљиво посматрали рушење сале у којој су до јуче пикали лопту и у једном тренутку учтиво питали за дозволу присутне раднике за дозволу да помогну грађевинцима у рушењу њихове властите школе!? Можда су управо они будући „политичари“, али засигурно је да ови данашњи нису толико млади али јесу вишеструко непромишљенији чак и од ове деце. Приде, безобзирни, бахати и незасити. Све то се дешава на велику штету и незадовољство локалне заједнице у којој живимо.

Дакле, ко нормалан руши школску салу и приде још једно парче школе где осим свлачионица беху и учионице? Рачунају ли то властодршци да је значајно мање деце, па је пар учионица вишак? И управо је питање бројности деце у селу свеприсутно и дакако најважније. Ко ће у будуће користити ову грађевину у селу које, иако надомак престонице, има све мање и мање ђака иза својих школских врата?

Хајдемо сада на следеће, врло битно, питање. У реду, желела је локална власт у којој је уистину утицај Црепајаца доминантан, да подари своме селу нову схалу и тако оствари сан многих претходних генерација, нарочито спортских колектива који су били ограничени у хладним периодима и потуцали се по околним селима ради тренирања или одигравања утакмица. Сјајна намера, дакле, нема се томе шта приговорити. Али, на даље, све је не само за приговор него и за најстрожу осуду! Дакле, то кључно питање би било зашто схала није грађена на другом месту чиме би Црепаја имала два затворена спортска објекта, а деца не би била лишена спорта у својој школској сали? Уз ово питање, следи и констатација да нова схала, бар судећи по новоизниклим темељима и ограниченом простору – неће бити богзна колико пространија од срушене школске сале. То је само по себи поражавајуће, а рушење тим пре сулудо, да би додатној тежини сулудости читаве ситуације допринело називање грађевине у изградњи – халом, иако је грађевина бар према темељима, једва већа од срушене сале!? За нас нормалне, то је лоша шала, пардон – схала.

Даље, које ће оправдање властодршци смислити за отезање с радовима и да ли ће своју матрицу спровести до краја, па ће се завршетак радова поклопити с новим изборима, уследиће самохваљење, сликање, позиви да се гласа за „успешну“ власт и тако даље, све у домену „већ виђеног“. Много лицемерни, користољубиви и безидејни људи доносе одлуке које се тичу свих нас.

Волео бих да овај чланак осим јасног критичког осврта на очиту лудост актуелне локалне власти по питању рушења сале, садржи и анализу ТЕХНО-ЕКОНОМСКИХ чињеница повезаних са овим подухватом извршне власти. Међутим, нама су доступне само крајње штуре информације с мало утицајних интернет страница, приде блиских режиму по питању уредништва. Излишно је коментарисати наводе са ових страница, пре свега због њихове очите штурости. ТРАНСПАРЕНТНОСТ по питању крупног пројекта за наше сеоске услове – очито је изостала. Али, још више растужује или разјарује (у зависности од темперамента читаоца и посматрача), још очигледнија намера локалне власти да све послове ради испод жита или – испод корова.

Локални властодржци се не узбуђују ни мало због критика на свој рачун. Они имају свој устаљени шаблон, свој образац – и од њега не одступају. Значи, труде се да уплету у своју мрежу што више комшија и суграђана помоћу ситних услуга и давања мрвица, „задуживања“, обећања, буразерског тапшања по раменима, лицемерних величања свог деловања и тако даље, а све у сврху обезбеђивања њихових гласова на следећим изборима и продуживања властодржачке моћи.

На крају, овце које безбрижно пасу на месту негдашње школске сале између новозапочетих темеља зараслих у коров, представљају слику и прилику суноврата једног друштва у коме је бахатост победила школу, а лични интереси потпуно паралисали интересе заједнице!

(Pročitano 414 puta)

LEAVE A REPLY