Деца су украс села

лични став

0
760
  1. Стално се питамо, ди су нам паркови за децу? Зашто се најмање новца улаже у децу? Зашто надлежни немају слуха за децу? Ди нам је култура, па се справе уништавају током ноћи или се остављају гомиле ђубрета? Најзад, ди су деца у једном једином таквом парку у селу какав год да је тренутно?
  1. Марија Терезија је црепајачка кума на неки начин, а да ли можемо примити у село и нашој деци приуштити и тековине Марије Монтесори или ће „монтесори програм“ остати привилегија само градској деци? Да ли и деца на селу могу имати могућност похађања вртића од 6 до 18 сати? Докле маштовите васпитачице да својом сналажљивошћу надомешћују недостатак новца за креативније опремање простора вртића док се новац усмерава на све остале „прече“ ствари?

Питања има колико хоћеш, хајде по добром обичају да понудим сопствена виђења и потенцијална решења.

Лични став 1. Најпре, разграничимо, од сваке власти слаба вајда, не размишљају они о деци, осим о сопственој. Дакле, како мештани да се организују самостално, другачије не може? Прво, мештани морају покренути иницијативу или организовати групу грађана која ће од надлежних захтевати неколико ари државног земљишта на утрини или још боље ди год у унутрашњости села! Тамо су, пак, своје место протеклих деценија нашли и приватници и једна група грађана, простиру се на много већим површинама од неколико ари, па рачунам, зашто деци не би било уступљено неколико ари. Нашој дечици. Само толико. Ништа више. Ни динар из тамо неке заједничке или буџетске касе.

Од тог тренутка наступа рапсодија. Све даље активности на постизању парка какав заслужују наша деца би биле приватна иницијатива и добра воља савесних грађана, добрих суседа и пожртвованих родитеља. Простор се тада треба најпре оградити и на тај начин заштити деца која се играју у парку, али заштити и сам парк од нежељених посетилаца. Многи креативци међу нама умели би да направе разне занимљиве справе за децу, појединци би сасвим сигурно донирали материјал, миц по миц, година за годином, парк – игралиште би заживели и били понос села, тим пре што би мештани знали да је парк њихових руку дело, те би га значајно ревносније и одржавали и чували. Када смо већ код одржавања, могуће је организовати недељна или некаква друга периодична дежурства – задужења која би обавезивала по једног мештанина у том периоду да покоси траву на игралипту, скупи лишће, преконтролише стање справа или одради неку ситну поправку.

Утопија или не, могу ли се људи у Црепаји удружити на заједничком задатку мимо политике или не, време ће показати. За сада, ја ћу указати на добар пример из праксе. Реч је о оближњој Падини, селу са највећим бројем паркова и селу најиздашнијег природног окружења у нашој равној општини. Падинци су успели да се организују на горњепоменути начин у најлепшем сеоском парку. У сред парка који садржи  песак за игру и одбојку, фудбалски терен са головима хокејашког формата и много справа за игру, посто и чесма, али и најбитније за ову причу и моју поруку – ТАБЛА СА СПИСКОМ ДЕЖУРНИХ ЗА ОДРЖАВАЊЕ ПАРКА У НАЗНАЧЕНИМ ПЕРИОДИМА! Падинци – свака част, Црепајци – на потезу смо!

Лични став 2. Одмах да се разумемо, нисам стручњак из домена педагогије, мада када посматрам главну формално школовану педагогицу која одлучује о судбини поједине деце у општини – осећам се експертом! Осим тога, поједине ствари и појаве бивају видљиве голим оком било коме, а камо ли савесним родитељима који желе најбоље за своју децу. Предшколске установе не требају бити установе за чување деце, већ центри за игру и учење деце! Свака предана васпитачица знала би шта јој је чинити у својој установи, али за остварење сна о вртићу по концепту Марије Монтесори и за омогућавање готово целодневног боравка деце у вртићима, најзад управо зато се вртићи и зову обданишта, потребно је запослити дупло више васпитачица у селима широм општине. Могуће или не? Веома могуће, штавише пожељно, за све родитеље у општини и за све незапослене васпитачице или васпитачице које мученички путују до Београда или ређе Панчева свакодневно, јер у својој општини нису подобне. Не баратам тачним цифрама, али само у нашој Црепаји постоји бар пет васпитачица које могу поименце набројати. Чик нека их неко запосли без партијске књижице-картице (опет није битна боја и амблем картице, јер све власти поступају по истом моделу)!? Хајде нека неко паметан и савестан са полугама моћи у својим рукама направи реформу и омогући нашој сеоској деци исти третман као у граду. У ове сврхе ваља издвојити односно преусмерити средства одаклегод било. Постоји ли неко пречи и приоритетнији?

(Pročitano 177 puta)

LEAVE A REPLY