Најбоља црнохумористичка шала коју сам чуо у последње време исказује бојазан да ће наш Вођа пожелети да умре када сазна колика је популарност Панонског морнара након смрти.

Ипак, ако се уозбиљимо, Ђолетова Панoнска посада односно сви ми Војвођани који смо његови поштоваоци и заљубљеници у његове стихове, један стих требамо посебно имати у виду и да нам тај стих буде крилатица на којој ћемо базирати наше међуљудске и добросуседске односе:

„Ма да се редом построје одавде до ћошка, ни једна ко моја Дођошка“

Међутим, постоји један апсурд који желим да апострофирам у овом чланку. Просечан Србин из Војводине, називао се он Војвођанином или Лалом, сасвим је навикнут на суживот с другим народима и пријатељски настројен према Мађарима, Словацима, Румунима. Волемо се ми на различитим нивоима, с различитим поводима, поштујемо, уважавамо, допуњејемо, саосећамо. Чак и када се свађамо то не бива на националној основи. Али, исти тај просечан Србин није навикнут на такозване дођоше из својих сопствених редова, из нашег заједничког етничког корпуса!?

У нашој Црепаји етнички смо прилично „чисти“, па би човек површно помислио да нема трвења, бар не оних међуетничких. Али, не лези враже. Етикетирањем новопридошлих комшија, иначе сународника из других србских земаља широм Балкана, по који непромишљени староседелац ставља психолошку ограду око себе и новим суседима одмах даје до знања да неће бити благонаклон према њима, да их доживљава као конкуренте (не знам у чему, јер богу хвала довољно има и земље, а камо ли ваздуха), да су „гуштери“ у равници спрам њих „џомби“, да су убоги и нижи. Заборави тако староседелац да је и његов првопристигли предак био дођош испод овог парчета неба, једном давно или можебити и не тако давно. Можда бежећи од Турака иза Аустријанаца који се као шило забише у турске територије, а потом оставише убоги србски народ на цедилу и приморан да бежи пред турском одмаздом. Можда као бегунци након разних устанака у Србији током 19. века. Можда као бегунци од освете или од беде и шкртих природних услова за живот у Херцеговини, Лици, Банији, Кордуну, Босанској крајини, Старом Влаху, Црној Гори, Шоплуку или било где широм Балкана. Можда као бегунци од рата или протерани те прозвани избеглицама из Хрватске или Босне и Херцеговине, те потом са Космета. Одасвуд, оклен год, одавле и оданде, појединачно или у колони, с барјаком или са завежљајем, у страху или у нади, на коњу, у возу или пешке сливаше се дођош за дођошом и временом добијаше епитет „староседелац“ коју немало лакомислених доживе као титулу и статусни симбол!?

Но, и даље се Срби јужно од Саве и Дунава у Војводини називају „Србијанцима“, иако су они Шумадинци, а на том подручју су некада живели Трибали који чинише окосницу српског етничког корпуса вековима уназад. Или су Шопи, а на том подручју су некада живели Беси који беху носиоци многих културних елемената касније декласираних као „србски“. Или су Косовци, никако не „Косовари“, јер то је назив који користе Албанци. А ми Војвођани нисмо „Пречани“, јер нити смо преки (изузеци нека потврђују правило) нити је паметно да подспешујемо поделу на северне и јужне Србе односно на две групе Срба који играју јелечкиње-барјачкиње преко река Саве и Дунава. Памет у главу. Чак и када нас деле – не делимо се сами. Будимо оаза искрених суседа уместо ново балканско буре барута.

Насловна слика: TANJUG/ Драган Станковић

(Pročitano 151 puta)