Дом омладине

0
806

Вратимо се пола века уназад. Наиме, седамдесетих година је сакупљено довољно новца из тада моћног извора званог самодопринос за изградњу новог Дома омладине. Међутим, кишне године утицале су на мештане да се одлука промени и сакупљен новац преусмери на изградњу приступних путева у атару како би се пољопривредницима олакшало извлачење летине и село мање блатњавило. Договор тада беше да се Дом изгради накнадно, од новца који је потом према првобитном договору требало бити скупљан управо за те приступне путеве. Али, авај. Није се дало.

Деведесетих година прошлог века, Црепаја постаје прво село у окружењу које је национализован дом вратило цркви! Након тога је некадашњи Дом омладине пренаменован и преименован у такозвани Светосавски дом под којим именом га данас помињемо. Било је то време када смо рекли „Збогом“ комунизму и када смо се помодарно враћали вери наших предака. Додуше, чак су се и виђенији људи у селу претежно монархистичког опредељења који су кумовали власничком трансферу над Домом – касније покајали. Но, беше доцкан. Овај чланак је својеврсно подсећањео томе како је омладина у селу ускраћена, а цркви, парадоксално, нити Светосавски дом нити веронаука у школама нису помогли да поврати, одржи или значајније прошири своје стадо.

Наспрам негдашњег Дома на Главном сокаку сам растао. У мени још живе сећања на сјајне омладинске игранке почетком осамдесетих година. Био сам дете, али ми и даље одјекују у ушима тактови и речи песме „Мотори“ Дивљих јагода. Увече, када бих легао у кревет ушушкан под јорган планином на дубокој перини и с врућим-бибер црепом умотаним у крпу подасе, успављивала ме је топлина добијена сагоревањем шапурина и дрва у крека-пећи и приче моје Диде које сам упијао као сунђер, док су сан реметили откуцаји зидног сата и рок звуци који су допирали од преко пута из Дома омладине.

Касније, у Дому смо као деца пикали фудбал-тенис узнемиравајући увек љубазну и пуну разумевања попадију Миру када би нам лопта прешла преко зида у поповску авлију, правили би иглое оних година када снег завеје село или се једноставно тамо окупљали смишљајући несташлуке. Међутим, нисмо били само несташни, већ понекад и јако организовани или предузимљиви. Да ли сте знали да је идеја о подмлатку кошаркашког клуба рођена управо у дворишту светосавског дома раних деведесетих, након чега је Асмир Берберовић – црепајачки Кукоч с НБА манирима пристигао из Цазина, постао први незванични тренер подмлатка да би убрзо ову улогу преузео Драган Балан, једва нешто мало старији од нас и највећи кошаркашки таленат и познавалац игре под обручима кога је Црепаја икада имала. Он је водио тим и на првом турниру у Ковину где су нам затрпавали кош старији и искуснији дечаци из Ковина и Панчева, а том приликом једина сатисфакција беше награда Дарку Мехмедовићу као најмлађем играчу турнира.

Док је дом био Дом омладине, решеткаста врата су увек била отворна и пут кроз двориште дома и потом преко рукометног терена је био пречица из Главног сокака до Шећеранске зграде. Када је дом постао светосавски, врата су била стално закључана, а на њиховом врху је доминирао крст. Управо тај крст нас је одувраћао да прескачемо закључана решеткаста врата иако смо то могли лако чинити. Знате, као деци није нам било препреке коју нисмо могли прескочити нарочито при крађама кајсија и шљива. Данас, с ове временске дистанце, захвалан сам судбини што сам растао с дечацима који су одрасли у поштене људе и што нам је то воће једини плен за живота. Ови данашњи лопови тешко би прескочили и сопствену папучу, али лако прескачу народ а у крађи немају ни стида ни мере, док шљиву и кајсију конзумирају само у течном и дестилованом стању за кафанским столом.

Светосавски дом је испрва био домаћински настројен према деци и омладини, било је тамо фолклорних проба или културних манифестација, угостио је дом и владику, али уласком у нови миленијум тамо је примат преузело певачко друштво, те се потом и функционалност дома готово потпуно урушила. Имајући у виду да село нема ни функционалан Дом културе у коме би се одржавале манифестације културног садржаја, да је штавише жалосно посматрати онолику оронулу зелену зграду како је нагриза зуб времена, стециште омладине данас може бити само у кафићима, под небом у парку или у напредном  десном делу месне заједнице. Жалосно. Традиција соколских удружења и домова омладине у 21. веку је прекинута!

На крају испада да је комунизам био много јача баријера од православља према Западу и према глобализму. На нивоу села, омладина је имала свој кутак у селу током комунизма, остаће упамћено.  

(Pročitano 233 puta)

LEAVE A REPLY