Пре деценију и по, током једне од пауза скупштинског заседања у покрајинском парламенту у Новом Саду, Мирослав Грубанов, тадашњи посланик, седео је у скупштинском фоајеу с Бојаном Пајтићем, председником Извршног већа и Мартином Злохом, потпредседником Скупштине АП Војводине. Наш ти Мире, у сред разговора, онако шеретски вазда настројен, али и здраво озбиљан у исто време, предложи Пајтићу решење за све наше проблеме. Деловао је Мире и самом Пајтићу веома решено и сигурно, те не одоле Пајтић да приупита Грубанова за детаљније појашњење. Мирослав би загонетан испрва, али набаци Пајтићу да само један једини придодати члан закона представља то чаробно решење и наш излаз из тунела! Тензија и нестрпљење су истовремено расли, док Грубанов најзад не одапе стрелу са свог лука: Ко украде више од 10% да се стреља!

*

Миретова изјава осим што је шаљива, много битније ВАНВРЕМЕНСКА је – не односи се ни на једну поставку власти конкретно! У земљама које се истичу као светли примери демократског уређења бар декларативно, ових десет посто се штавише легитимно подразумевају. У Србији, симптоматично је, у периодима коалиционих власти, партнери контролишу једни друге или зазиру једни од других при „мутним“ радњама. У временима када су власти апсолутистичке и у времену једноумља, бахатост и апетити расту, па десет посто постану ситниш. 

Постоје многобројни и различити начини на које се властодржци, истакнути пре свих, а у својим редовима и „заслужни“ приде, окористе о ту исту власт односно искористе повластице и моћ. Повластице су тек пратећи десерт људи на власти, док се међу свим моћима посебно издваја моћ одлучивања. У тој врсти моћи лежи највећи извор сујете, таштине и егоцентричности, али и рудник новца до кога се не долази копањем „рукама и ногама“ или будаком како то раде ударници, већ спретним слаломом кроз прописе – 1, спретним плетењем мреже задужених или суинтересената – 2 и најзад спретном пропагандом и маркентингом – 3. За уновчавање моћи и лично богаћење, класичан мито и корупцију чија је персонификација коверат, као што сам већ писао, у савременом времену користе само немаштовити и сирови моћници, док они суптилнији и алаваји, предузимају шаховске маневре на дуже стазе, али и са већом користи.

Дакле, сваком моћнику у оделу политичара на власти односно функционеру с полугама извршне власти, уколико је намеран да се богати посредством свог бављења политиком, неопходни су ограда од прописа, саучесници – што мање то боље и најзад добар маркентинг којим се јавности „замазују“ очи. Са оваквом поставком, себичан моћник неминовно  увлачи у своју мрежу судске чиновнике који му обезбеђују правну покривеност, државне службене органе инспекцијиских и других сродних делатности да му чувају леђа и одобравају сваку евентуалну мањкавост у деловању и новинаре који глорификују моћника или фабрикују лажне афере ради одвлачења пажње јавности на другу страну.

Како се скупља кајмак из заједничке каце? Навешћу најзаступљенији модел. Најпре, расписује се тендер на коме посао добијају унапред предодређена предузећа са унапред задатим инструкцијама и процентуалним уделом при подели колача тј. плена. Процењене вредности послова при расписивању тих тендера бивају по некад и вишеструке веће од реланих. Разлика између тендером расписане и реалне вредности представља плен за талење учесника „посла“. Отуда је и број саучесика у овој мрежи пожељно да буде што мањи чиме се избегава деоба плена на више делова и обезбеђује већа тајност посла.

Не бих се позивао на Светог Петра овом (не)приликом, али сме ли ико да тврди како је овакав накарадан начин поимања власти и модел за лично окоришћавање – искорењив? Не бих се позвао ни на Душанов законик, јер све се плашим иако је немогуће потврдити с ове временске дистанце да Душанова властела такође не беше имуна на проневере и лично окоришћавање, па да је цар ипак прећутно ово одобравао само одабранима који су штитили и његове интересе. Партизани су с једне стране стрељали за казну онога ко би се дрзнуо да убере шаку шљива с туђег дрвета, а када су, пак, харали комшијске таване након рата зарад друштвеног „добра“, тада је то већ тако требало. Игра непрестана двоструких аршина. Уколико је арчење заједничке касе неминовно, можда је управо Миретов предлог револуционаран – тиме се дрпање амортизује и смањује у дрпкање. Добро де, онај други део Мирослављевог члана закона не мора бити санкционисање преступника баш кроз стрељање односно толико сурово као у Душаново време за штошта или у партизанско време за шаку шљива или као данас код Ким Џонг Уна. Но, изјасни се народе, за колико процената да им кажемо: Амин?

(Pročitano 127 puta)