ПП или ГГ

Да мењамо приступ, свест, погледе и сваку локалну власт која није у служби својих суседа...

0
180

Шта је извршна власт, полуга личне моћи или полуга заједничких могућности?

Ко има часније намере, политичар од каријере и интереса или сусед од идеје и иницијативе?

Шта нам је потребније, политичка партија или група грађана?

Гро домаћих политичара од локалне до врховне извршне власти, уз пратеће законодавну и судску власт ПРИВАТИЗОВАЛИ су Србију упрежући заједничке народне – државне ресурсе за властиту корист, док су странци кроз свој државни естаблишмент и економски утицај Србију КОЛОНИЈАЛИЗОВАЛИ црпећи србске раднике, рудна и енергетска богатства, потрошачки потенцијал и остало.

Ово је најсажетије дефинисано стање у Србији. О колонијализацији сам тек мало писао у контексту отварања немачких фабрика у нашој близини, али пошто мислим глобално и делујем локално, овом темом се нећу детаљније бавити. Следи чланак о феноменологији приватизације државе и злоупотреби свих нивоа власти.

Према теорији, извршна власт је полуга заједничких могућности, што значи да људи који су легитимно изабрани на изборима уприличеним тим поводом, доносе и спроводе у дело одлуке у корист ЦЕЛОКУПНЕ заједнице коју представљају и воде.

У пракси, извршна власт је трезор за ЛИЧНУ корист, ћуп с медом о кога се највише осладе они који су му ближи. Само наивни и немаштовити властодршци се окористе директним проневерама, малверзацијама или изнуђивањем мита, док спретнији ово чине многобројним другим маштовитијим и заобилазним путевима. Част изузецима! Како бити изузетак? Како и зашто честити човек може залећи за заједницу и друштвену корист, а да не испадне будала, хазардер, наиван, црна овца или мета?

Најпре да расчистимо да држава и народ нису исто. Народ је старији од државе кудикамо. Власт црпи моћ из народа директно преко избора или индиректно кроз прећутно одобравање. Према томе, народ је један од кључних фактора државе и без њега та држава, не само у дефиницији, него и у стварности, нема смисла.

Први искорак ка стављању заједничких интереса испред личних је третирање и доживљавање државних институција, свих до једних, као НАРОДНИХ! На пример, каса звана буџет није државна него народна, здравствени завод или болница нису државни него народни, факултет није државни него народни и тако даље свуда и вазда. Разлика између „државног“ и „народног“ је огромна! Држава почива на народу и новац који је дат властодржцима на располагање за разна извршавања црпи се из народа. Дакле, новац који је прикупио народ пре свега кроз порез, народу се мора и вратити кроз заједничко добро које би требало бити што ширег спектра интересовања и потреба појединаца који чине дотичну друштвену заједницу.

Професор Александар Кавчић који је широј јавности постао препознатљив по залагању и деловању у смислу доступности бесплатних уџбеника истиче о политичком деловању: „Моје схватање политике није борба за гласове који ће једној индивидуи омогућити да влада над потчињенима. Политика је вештина остваривања циљева од општег заједничког интереса. Политика је свуда око нас, од питања колико се здраво хранимо, до висине пореза који плаћамо, или начина на који организујемо одбрану од потенцијалног спољног непријатеља. Истински политички циљ није доћи на власт и „харати”, већ наћи начин да се оствари опште добро. Било би идеално када би сви ми захтевали од политичара да нам демонстрирају да умеју било шта да остваре и пре доласка на власт. Само тако бисмо могли да будемо сигурни да ће остваривати своја обећања када једном буду у позицији да управљају.”

Државну политику надаље нећу коментарисати, та врста политике зависи искључиво од наших колонијазатора који налоге издају по амбасадама или при званичним сусретима државника. Али на локалном нивоу, група енергичних, пожртвованих и храбрих људи може утицати на побољшање животних услова у својој средини. Убеђен сам.

Прелазим, дакле, на терен локалног политичког ангажовања. Кроз деловање унутар групе грађане човек има шансу да се бави животним проблемима који га се директнo тичу, док деловање у политичкој странци подразумева много улудо потрошеног времена, деловање против своје воље и за упаковане имагинарне интересе најчешће малобројних организатора који једини профитирају или штите свој интерес. Заправо, сваки од јасно профилисаних режима за последњих 30 година у Србији, и то социјалистички, досовски и напредњачки, изнедрили су по пар хиљада привилегованих који су се обогатили окоришћавајући се посредством политичке моћи. Већински остатак народа је таворио или пропадао. И бивао све незаинтересованији и беспомоћнији.

Предочавам јасно искристалисан став да за сваку врсту удруживања добронамерних појединаца решених да унапреде друштвену заједницу којој припадају и своје животне услове, неупоредиво погоднији облик удруживања је група грађана, никако политичка партија! Разлози су следећи:

  1. Група грађана се најчешће унапред ограничава и фокусира на локално деловање и решавање проблема, због чега се и оснива. Не троши се време и енергија на више нивое политичког деловња.
  2. Група грађана која политички делује најчешће поседује јасан и прецизан план и програм стриктно везан за локални ниво. Штавише, неретко се и оснивање групе грађана дешава тек по кристалисању самог програма од стране иницијатора. Политичка партија с друге стране има најчешће програм само на централном – државном нивоу, па је и тај програм врло опште дефинисан и необавезујући чак и самим партијским члановима.
  3. Политичке партије при функционисању на локалном нивоу имају један тежак баласт. Ово оптерећење се тиче хијерархијске структуре партија која подразумева да сваки месни одбор надзире и контролише општински одбор, овај се пак налази под патронатом регионалног (окружног) одбора, а окрузи су под покрајинским или централним партијским надзором. Отуда месни, па и општински одбори често зависе од директива с вишег страначког нивоа што никако није добро за локалну заједницу.
  4. Политичка партија је трајнија творевина која може вући многе „репове“ из прошлости како на локалном тако и на државном нивоу. Овде се неретко окупљају људи које се програм апсолутно не тиче нити им је било каква идеја водиља, већ искључиво желе да буду у што бројнијој и што утицајнијој маси како би се и сами окористили! Дакле, политичке партије много чешће од групе грађана окупљају људе за које постоји знак једнакости између политике и интереса (политика = интерес).
  5. Политичка партија неретко је препознатљива по вођи и од њега зависна, док групе грађање чешће окупљају више равноправних мештана с идејом и иницијативом.

У прошлости, пласман група грађана на изборима у Црепаји није бивао сјајан. На жалост. Многе политичке партије су настајале, па се гасиле и цепале, а индивидуални актери „прелетали“ тамо и амо, али ни то не биваше довољан наук и опомена гласачима да оваквим партијама и политичарима (читај: интересџијама) не указују поверење убудуће. Прелетачи су, иначе, карактеристичан показатељ лоших особина политичких партија у смислу описаном под ставком 4, горе. Прелетачи су, приде, један од значајнијих показатеља постојања ПОЛИТИЧКЕ ХОБОТНИЦЕ у некој заједници и њеној властодржачкој организацији.

Потом је у политичкој прошлости Црепаје наступила општа апатија, као уосталом и широм Србије. Народ је после три деценије вишестраначја најзад схватио да су сви исти на изборној листи, мање више. Ово је узроковало константну лошу излазност гласача на никад учесталијим изборима, прочешћених с намером, између осталог, да се избори огаде народу и гласачи учине инертним и незаинтересованим. За последицу имамо ситуацију да иако за исту политичку партију гласа половина гласача изашлих на изборима, те ова партија након избора по апсолутном систему добија и апсолутну власт готово на свим нивоима широм Србије, промиче чињеница да половина од половине изашлих гласача који пружају поверење једној партији – заправо чине ТЕК ЧЕТВРТИНУ пунолетних грађана Србије!

Приде, вазда је бивало свеприсутно перфидно пецање гласача од стране политичких партија, при чему су мамци бивали разноразна празна обећања водећих страначких људи или тек по која крајње ситна и „ужицкана“ корист потенцијалних гласача. Подобност је постала обавезујућа категорија за сваког слабог и поводљивог појединца. Већина тих појединаца је остајала кратких рукава и разочарано се повлачила пре или касније, мања скупина је „намиривана“ којекаквим малим или измишљеним функцијама, ређе радним местима, неки су се чак и претплатили на извесне функције из мандата у мандат, али је заправо тек неколицина коју чини не више од пет људи успевало да видно профитира захваљујући политичкој моћи. Што се тиче РЕШАВАЊА ПРОБЛЕМА и ОПШТЕГ ДОБРОГ које је поменуто у цитату професора Кавчића, већина њих није ни лоцирана, а камо ли започето деловање зарад њиховог решавања!

Делује ми да свим досадашњим властодршцима и поготово народу три је деценије мало, па ће проћердати и три века, можебити, док се не увежбају и не освесте поводом јавног ангажмана кроз политичку активност. Нису они чули за Бенуа Жаноа, али се понашају у складу с његовим тврђењем: „Политичка странка је организована група у циљу учествовања у функционисању политичких институција и освајања власти, како би омогућила превагу идеја и интереса својих чланова.“ Додуше, идеје им мањкају, а интереси преплићу и цакћу као игле у плетиву.

На послетку, има право мој пријатељ поникао у Црепаји, професионално доказан и успешан, додуше ван свог родног села, све захваљујући свом учењем, таленту и интелигенцији, идеји и уопште раду. Вртећи главом, у сред разговора о локалним и другим функционерима, тврди: „Не бих ја могао као они нити би они могли као ја!“.

*

Најзад, следи мој врло конкретан лични став.

Селу је потребна група грађана која би се домаћински старала о општини и припадајућим селима понаособ лишена утицаја страначких органа „од горе“ и одговорна само својим суседима из општине.

Прва два задатка групе грађана с поштеним намерама ограниченог делокруга и моћи због тродеценијског јавашлука у прошлости и неминовног подметачког односа ускраћених за власт у садашњости, били би:

  1. Да никад и нигде ништа не украду или власт не искористе за личну корист!
  2. Да буду транспарентни до крајњих граница и обавештавају суграђане о сваком свом кораку, нарочито када постоје ограничења у решавању заједничких проблема или када се улаже здраво велики новац! И ако нешто не може, сваком заинтересованом грађанину је битно да зна зашто не може, али јасно и конкретно, без општих места и флоскула.

За успешно реализовање ова два задатка, потребна је само добра воља и поштење.

МОРАЊЕ: Извршни властодршци не смеју да раде директно за моћнике, газде или инвеститоре а индиректно за себе ослањајући се на средства из заједничког буџета и злоупотребљавајући поверење грађана исказано на последњим изборима, већ морају радити за народ, обичног човека, грађанина и за решавање заједничких проблема или унапређење животних услова и потреба целокупне комуне која их бира као своје представнике и/или вође!

(Pročitano 98 puta)

LEAVE A REPLY