Прави углови и криви погледи

0
330

Црепаја је једно од најправилније ушорених села Војводине. Та ушореност „под конац“  огледа се у паралелности улица или њиховом укрштању под правим углом, те у симетричности квартова, а све то с малим одступањима. Потпуну симетрију, наиме, кваре Пролећна улица, недостатак улице симетричне улици Славољубу Њагуља у источном делу села и окрњени углови појединих фртаља села, понајвише онај који крајње благо сече 45. паралела. Занимљиво је а поменућу тек узгред, анализирано геодетски прецизно, баш због те помало симболичне паралеле, Црепајци живе у четвртој четвртини кугле земаљске, посматрано спрам њене осе која пролази од јужног ка северном полу, а у своје винограде одлазе на трећој четвртини те исте кугле.

Виктор Иго je први писао o „тужној суморности правих углова“. Хајде да изанализирамо како војвођански прави углови утичу на живот у селу и свест људи? Прав угао се јоште назива и нормалним, па да ли се под тим утицајем и људи понашају нормалније него, на пример, у кривудавим улицама које се пружају с брда с дола?

Полазим од себе. Навикнут на правоугаоне крстасте раскрснице, стекао сам лажно самопоуздање у домену сналажења у простору. Довољно је и најмање одступање од правог угла неке од улица када сече другу улицу, па да одем у нежељеном правцу ако се правим паметан и не користим навигацију или не замолим пролазнике да ме упуте ка жељеном одредишту.

Мој се деда здраво једио и потом разболео када му је комунистичка власт након комесације доделила њиву у шпиц. Навикли смо ти ми Војвођани на праве углове, па не знамо друкше. Ушло у крв. Али никако да исправимо погледе. Осим кад нам мећу наочњаке. Мада, тада се кандак малко поајгиримо.

Поједини суграђани сеоске раскрснице користе за бајање у ноћним сатима, те се тако посред пута могу наћи различити предмети који су можебити неком намењени или су злокобни по случајног пролазника. Слична појава може се уочити уколико обратите пажњу на сијасет ствари, пре свега одевних предмета, окачених на дрвету крај виноградарске водице посвећене црквеном празнику Секованије. Празноверје је распрострањено међу нама. Када смо већ код водица, али и празноверја, да ли сте знали да уколико желите освештати кола, наши свештеници ће вам радо изаћи у сусрет и учинити овај обред. За то је предвиђена друга водица крај села, посвећена Светим Козми и Дамјану. Недавно је једна рођена Црепајка која је давно отишла из нашег села али село заправо није отишло из ње, решила да се похвали новим колима пред Црепајцима, као да  је то освештавање кола прекопотребно и као да то није могла учинити у Београду ди живи већ више од пола века, па је ипак брже боље похитала да то учини у Црепаји и онда доживела благи шок и велико разочарење, јер не само да освештавање није извршено у порти наше цркве према њеном очекивању и да тај обред није виђен од стране света као што и она сама није похваљена за упражњавање вере, коју ја, ето, безбожнички, зовем празновером, него јој је свештеник још и добро напрашио ауто по летњем путу у сред лета.

У суштини, воледу наши Црепајци да диване и праве прела баш на самим раскрсницама где предкућом на једном од четири кутова раскрснице стоји каква поголема клупа или само једноставно положено дебло на којима жуљимо гузице али јоште више језике оговарајући или паметујући, најчешће лети и најчешће поподне и у сумрак. Ујутру то углавном радимо у пролазу, у журби, успут, сјахивајући с бицикла или спуштајући цегере.

Памте наше сеоске раскрснице и многе  лепе и ружне догађаје, пошто су управо саме раскрснице бивале њихово стециште или њихова позорница. Током прошлог века, сваки посмртни спровод покојника кроз село бивао је церемонијално организован тако да се на раскрсницама обавезно застајало, поворка прикупљала, а свештеници и певачко друштво појањем одавали почаст покојнику. У срећним приликама, сватови би такође формирајући поворку, на истим тим раскрсницама стајали, груписали се, окупљали, кéрили, прангијали, бећарили или хватали у коло. Раскрснице, дакле, беху својеврсне бине друштвеног живота села. Целом овом колориту и истом контексту значаја правоугаоних раскрсница у селу треба неизоставно додати и добошаре који, додуше, беху тековина неких још давније прохујалих времена. Вести су се, дакле, с ових места, најлакше шириле, текући на све четири стране света подједнаком брзином. Шором шајке и авази, а Дунавом чезе и аласи.

И та наша равница. Наша тепсија. Рекао би ванземаљац, онако гледајући са стране, да људи на таквој равни засигурно имају добре предиспозиције и услове за пожелети, те да могу имати широке видике и погледе на свет уместо да буду ограничени или затуцани. Али, авај. Рецимо, Лала традиционално равницу на земљи компезује брдом на стомаку. Но, зото, кад прича о кукурузу, најбољи расте само у равници, „ма каква Србија“(мислећи на Шумадију и даље), али када прича о свом поносу – најбољи „клип“ расте баш „испод брда“. Лали равница никада довољно равна и никада поглед довољно чист, па сече и последње дрво у атару. Код нас ти не важи да неко од шуме не види дрво, код нас ти нико не види ни дрво ни шуму. Лали никад доста земље, па му смета дрво; Лали никад доста бразди, па помера склад и оре комшијину бразду; Лали никад не ваља цена жита, али га се власт нити тиче нити му се мења. И тако даље. Мислим, једни од других све смо даље. И од самих и слабих себе.

Беше давно, па није знано како су инжењери Марије Терезије одржавали правине при пројектовању сокака, али је познато како су Срби хватали „кривине“ док најзад и у колективни карактер не усадише кривинарење. Сама царица се касније досетила како да доака Србима који се истичу дрчношћу и бусањем, али не и радом за рачун државе коју су населили након склањања пред Турцима. Србима верним свом „слободољубљу“, много беше турски десетак, много им потом беше царичин порез, а онда у доба неолиберализма и светске демократије послушно плаћају 20% ПДВ који пропишу домаћи властодржци. У сваком случају, на основу једног исказа из 1743. године, може се претпоставити да су православни верници у Монархији славили најмање 164 празника, а седамдесетих година када је оснивана Црепаја, помињао се и број од 193 празника [1]! Број празника који је укинут током седамдесетих година и број преосталих празника упућују на закључак да је уочи реформе календара, поред 52 нерадне недеље, прослављано и 136 празника. Када се том броју додају и локални заветни празници, постаје јасно да је у појединим срединама број нерадних дана у години могао да се креће и до 200 [2]!?  Драге суседице, колико вас се и дан данас устручава да укључи веш-машину тог и тог дана или колико вас зазире од радозналог и заједљивог комшилука те се не усуђује да ради на „црвено слово“? Драги земљорадници, колико вас и дан данас кипти од нестрпљења што вам је њива ненађубрена или закоровљена, али не смете јој прићи због „црвеног слова“, па још ако је за сутра најављена киша, можда неко и бога сочно опсује иако му на дан црвеног слова одаје пошту нерадом? Оста нам повремени нерад у аманет од предака, којим су они пркосили страним властима, па нам једино проклета глад за новцем враћа раденост и вредноћу. Што се тиче погледа на живот по нашим сокацима и њиховим угловима правим, они ће, чини се, трајно наликовати Тамишу и Тиси који лелујају равницом, изливају се, осцилују у нивоу и траже нова корита.

 

[1] Милутин Јакшић, О АРСЕНИЈУ IV ЈОВАНОВИЋУ ШАКАБЕНТИ, лекције из историје карловачке митрополије, Бранково коло 1—45, Сремски Карловци 1899.

[2] Исидора Точанац Радовић, РЕФОРМА СРПСKЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРKВЕ 1740-1790, докторат, 2014.

 

(Pročitano 230 puta)

LEAVE A REPLY