Школско сокаче у прози

0
833

О уличним псима. – У непосредној близини центра села, тик поред новоизграђеног трга, живи скупина паса. Они нису чак ни луталице, јер не лутају по селу, већ обитавају на улици прилично стационарни, на истом месту дакле, са малим радијусом кретања од самог трга и школског дворишта до зарасле ветеринарске станице на почетку слепог сокачета. Скуп паса, дакле већ чопор, броје три пса у сталној поставци и повремени придружени чланови.

Врло је значајно почетно питање. Како керови опстају на улици? Храна им сигурно не пада са неба нити је прибављају сами. Значи, неко их храни. Да ли је тај неко врло саосећајан са животињама, те можемо за њега рећи да пошто воли животиње – воли и људе? Никада ми се ова потоња назови изрека није свиђала, јер нити можемо волети све животиње, нарочито не можемо подједнако, нити је љубав према животињама мерило љубави према људима односно гађење или страх од појединих животиња не може бити знак нечије мизантропије! Случај неодговорних особа које ће у овом чланку остати НН лица из разлога пристојности, потврђује недвосмислено да онај ко воли животиње, јер ваљда их воли чим их храни, у најмању руку не размишља о својим суседима и мештанима односно о пролазницима међу којима је највише деце!? Сокаче је, узгред, веома фреквентно, јер је пут до центра села и прометне самопослуге, школе, дома културе или парка, те туда пролазе не само мештани који живе у трећем фртаљу села. Сви ти пролазници су константно изложени претећем лавежу или потери керова који су стални улични инвентар! Керови реагују на пешаке, бициклисте или аутомобиле. На пешаке углавном само лају, на бициклисте реже и ретко их појуре, а за аутомобилима често упоредо трче. НН лица керове хране врло редовно и обилато, све у свему плански. Ово траје већ две године! Пси се поје из чиније која се једном половином налази на улици а другом у дворишту једне од особа (!) која здраво воле псе и не мари што угрожава или потенцијално угрожава суседе и пролазнике. На овај начин се поје и улични – ничији пси и дворишни –  власнички пси.

Посведочићу и поделити своје огорчење поводом једног од многобројних атака пáса. Овом незгодом жртва је била недужна девојчица од петнаестак година која је пролазила мимо пáса на бициклу, те након кидисања једног од пáса према њој, девојчица је била принуђена да сиђе с бицикла и да исти постави као баријеру између ње и разузданог пса. Све то преко ограде посматра НН лице које храни псе и добацује девојчици, буквално цитирам: „Погледај колика си, а плашиш се пса!?“

Следи неколико питања. Постоји ли нека невладина организација која ће да штити људе од животиња и од људи који животиње штите? Зашто дотична НН лица своју љубав према псима не упражњавају у властитом дворишту односно зашто не удоме псе, обезбеде им азил или како год се то звало него своју приврженост псима демонстрирају на улици? Постоје ли надлежне службе које регулишу питање паса луталица, спречавају њихово размножавање или санкционишу неодговорне власнике који одричући се својих љубимаца стварају проблем заједници у којој живе? Колики је праг толеранције свих грађана понаособ у смислу: сви виде проблем звао се тај проблем пси луталице или другачије, сви моле бога да се кола не сломе баш на њима и њиховој деци, а нико се не жали надлежним службама, не указује на проблем путем медија или још мање не покреће иницијативу на било који начин за системско решавање проблема. Додуше, највећи број комуналних и друштвених проблема могуће је решавати само институционалним путем. Уколико и дође до жалбе, она се односи на тражење одштете од матичне општине, али тек по уједу.

О највећој сеоској бари. – Након завршетка грађевинских радова на изградњи трга и пратећих паркинг места према Школском сокачету, управо на том месту је остало дубоко улегнуће на асфалту које при свакој киши акумулира воду. Бара која се створи при свакој иоле значајнијој падавини прекрије готово цео пут по ширини спрам три паркинг места. Гацање по води или блату на том месту постало је неминовност. Улегнуће и повремене баре немогуће је неприметити, док је аутомобилом баруштину немогуће заобићи. Имајући додатно у виду пресвлачење асфалтом пута накрај села коме би позавиделе и најбогатије општине престонице, поставља се оправдано питање зашто је прометно сокаче у центру села мање вредно и шта се чека поводом санације? Приде, ова санација не кошта много а требала се подразумевати још у оном периоду када је извршен инспекцијски надзор и давање употребне дозволе након завршетка радова на тргу.

О недостатку нужника. – Свако од нас ко иоле походи центар села или свраћа у самоуслугу је бар једном видео неког мушкарца, најчешће старије старосне доби, како стојећи обавља малу нужду тј. уринира иза капије и зида у дворишту дома културе, а поред нефункционалног некадашњег зиданог нужника. Некада је управо на пар метара одатле, подно брезе на углу парка стајао пластични нужник, у међувремену ни пластичног ни зиданог ни било каквог нужника. Пишај дико где не види нико…

О сали-хали. – Сви знају све. Свима је све јасно. Боље да уследи један виц.

Седе за истим столом у кафани на новосадском сајму пољопривреде у близини Ламборџинијевог штанда Пера из Гроцке, Ђока из Моровића, Ласло из Хоргоша и наш Црепајац, те хвале вредноћу својих мештана:

– Ми у Гроцкој пре подне наберемо воће, а за вечеру већ мажемо хлеба и пекмеза! – започе Грочанин.

– Мој брацане – надовезује се Ђока из Меленаца – ми ти рано зајтра почнемо врти жито, а до вечери нам Сосе већ испеку погаче од тог истог брашна!

– Није то ништа – оповргава претходнике Мађар Ласло. – Ми у Хоргошу беремо паприку, беремо, а кад се вратимо с њиве већ јемо ‘леба и масти са алевом паприком!

Тек ће ти наш Црепајац, вајни спортски посленик:

– Та иди, ми у Црепаји ујутру поставимо камен темељац за халу, а поподне већ гостује Звезда на свечаном отварању пред препуним трибинама!

(Pročitano 348 puta)

LEAVE A REPLY