Са сетом се сећам времена када сам се као дечак при раду на нашој башти накрај села и спочетка пута ка фарми склањао у хлад топола током пауза при плевљењу баште, копању кукуруза или вађењу лука и кромпира. Тополе на том делу утрине скриваше у свом хладу и стада крава и оваца при летњим жегама. Посечене су, све до једне.

Још је у сећању Црепајаца старосне доби 40+ дрворед топола на путу ка Црепаји из правца Панчева, али и густи дрворед на путу ка Дебељачи с обе стране пута. Често помислим на ова заштитничка стабла док ми ветар тресе ауто на путу или наноси снег на коловоз, срећом ретки у последње време, успоравајући вожњу и чинећи је непријатнијом. Посечене су, одавно, све до једне.

Вечно ћемо нагађати како је Црепаја добила име, али хајдемо у домену ономастике да одгонетнемо бар један детаљ из ближе прошлости. Да ли је Црепаја икада имала баш сто топола на излазу из села према Ковачици или је ово само назив спортско-рекреативног центра чак и данас када тамо постоји свега 2 (и словима: две) тополе?

Узгред, када смо већ код сто топола, пардон, две, да се подсетимо како данашњи изглед овог СРЦ-а није ни налик оном који стоји у сећању свих генерација одрасталих у Црепаји током прошлог века. Нема више коња на тркачкој стази хиподрома, нарочито касача, нити традиционалних касачких трка у склопу великогоспојинских дана. Нема више полетних фудбалера и страсних гледалаца покрај терена. Нема више наступа рукометаша, традиционалне дике села, на старом добром рукометном терену накрај села, на терену који беше лепши од оног на школском или данашњем пијачном бетону. Сећате ли се, генерацијо, елипсастог шахта за наводњавање, понекад обраслог травом, према друму, над којим смо се наливали водом, клечећи или лежећи над малим млазом, у паузама наших спортских активности и свог оног жбуња у близини где смо пишкили?

Они који су савладали вештину пишкења низ ветар данас доносе одлуке у име већине а зарад властитог ћефа и џепа, нама осталима којима не смета да се повремено запишамо – не смета ни да ринтамо или да и даље пишамо уз ветар. Наша је девиза – боље и запишан него бити с ђаволом у колу или полтрон или послушник или скот или бот. Хеј, полако, не морају ботови нужно бити напредни! Не упадам ја у ту мисаону замку. Могу ботови бити и либерални и радикални и демократични и комунистички и социјалистички. Али тај описни епитет је апсолутно небитан у конотацији бота! Јер: бот је човек који корача по пречици на којој обавезно мора бити послушник; бот је змијолики човек који поседује вештину пресвлачења коже, нарочито на образу; бот је и продавац вере за вечеру; бот је човек који делује и исказује мишљење искључиво у маси; бот је, да се не лажемо, свако од нас, по мало, по некад, али не дао ти бог да ти ботовање постане комплетни начин (не)размишљања и стил живота.

Но, да се вратим на тему након кратке дигресије. Вечна слава свим посеченим тополама. Штитиле су село од ветрова и врана. Ветар би се бар мало успоравао на њима онако височким и разгранатим, а вране имадоше где да слете, те нису у толико великом броју као данас продирале до самог центра села у потрази за стаништем.

Свака акција пошумљавања около нашег села је добродошла и пожељна, нарочито уколико то чине искрени горани и истински заљубљеници у природу уместо политичких активиста жељних приказивања у повољном и „друштвено одговорном“ светлу. Свакако, и када постоји најбоља могућа намера, чак и када су ефекти садње видљиви, намеће се питање да ли ће и нека будућа генерација изнедрити алаве или неодговорне појединце који ће вишедеценијска стабла посећи одједном, деградирајући како природу тако и труд негдашњих горана? Намеће се питање да ли је нужна борба између добра и зла и да ли је неопходна периодична појава деградирајућих појединаца или група? Ако је све то неопходно, хајдемо децу да спремимо на време, да их не одгајамо у традиционалистичким или утопистичким заблудама учећи их да буду вредни и послушни те да их пуне заблуда пошаљемо у живот где ће их тако неспремне и поштене посећи бахати и безобзирни скоројевићи као што су посекли наше старе добре тополе.

Појаснимо деци да постоје људи пчеле и људи муве. Пчеле и на ђубришту наиђу на цвет, муве и у најлепшој башти траже само измет. Нека деца буду што пре свесна постојања људи – мува који ће запрљати све што им је у домету.

Насловна фотографија: https://www.frischeis.at/unternehmen/neuigkeiten/Die-Pappel-als-gruenes-Aspirin-n4397279

(Pročitano 314 puta)