Устаљени обичај саборисања на сокацима у Црепаји није преживео смену генерација, транзицију и најезду интернета.

Један од најбројнијих сабора – прела у Црепаји крајем осамдесетих година прошлог века непосредно пред распад тадашње државе, збивао се на Главном сокаку надомак центра села, испред куће Рибчевих или попа Драгомира. Деца су испред старијих људи на сабору пролазили као пред каквим жиријем трудећи се да оставе што бољи утисак при називању доброг дана или добре вечери, а одрасли људи на прелу су одиста озбиљно схватали улогу чланова жирија, те нису пропуштали прилику да похвале или покуде децу.

Поп Драгомир и комуниста Сава у својим ДОБРОКОМШИЈСКИМ ОДНОСИМА и заједничком саборисању били су светао пример за моје потоње индукције које су се тицале идеолошког јединства црквеног православља и црвеног комунизма!? Управо сте прочитали мој став у коме није садржана ни једна штампарска грешка. Наиме, колико код претходни став деловао накарадним и немогућим у светлу нетрпељивости између цркве и партије односно између побожника и комуниста, идеолошки посматрано, оба правца су као основно начело пропагирали ЈЕДНАКОСТ ЉУДИ! У обе групације, додуше, јављали су се високопозиционирани појединци који би оповргавали своја основна начела, али тиме се не бавимо овде. С позиције нас мештана, Драгомир је важио за класичног банатског попа иако пореклом из Поморавља, врло сличног Сремчевом поп Спири. Не бих га детаљније описивао, сећају се мештани Драге и без мојих описа и подсећања, а мени се може импутирати пристрасност или малициозност у зависности од угла гледања, а све због једног д-мола и „лепе протине кћи“. Но, уосталом, у овом чланку бавим се Гигином идеолошком доследношћу, за остале његове (не)доследности не знам, и светлим примером помирљивог суживота наизглед потпуно различитих људи.

Сава Аврам звани Гига, рођен 1921. године у Црепаји, син кафеџије у чијој кафани се окупљаше комунистички активисти из нашег краја пре и током Другог светског рата, био је својевремено у младости и током рата саборац Жебе и Лале, дакле, комуниста с педигреом. У мирнодобским  временима, бејаше непоколебљив и безусловно правичан. Остало је забележено у усменом предању да је спасао линча „фолксдојчера“ коме је тако вратио „услугу“ из ратних дана или да се потпуно оградио од „комуниста“ из села када су крађе и малверзације унутар задружне клике постале учестале.  Према другој верзији исте приче, Сава се вратио из Зрењанина с испитивања, без и једне маснице иако је био заточеник злогласног Шпилера, и потом је упорно захтевао вођење записника на комунистичким окупљањима, те је лично изазвао подозрење и изопштење од стране партијских другова. Хм, враг ће га знати, што би се рекло, нарочито с ове временске дистанце, а свака прича с две стране медаље и јесте незгодна у најмању руку. Како разлучити шта је истина, а шта је доминантна верзија захвајући маркентишком умећу појединца или групе? Слична прича прати и Миту Живковог Лалу – херој или издајник другова? Хм. Једна од кључних поука у овом контексту могла би бити да свако време доноси обрачуне чак и људи који су сличног идеолошког убеђења и бар наизглед на истој страни, да се често средства не бирају, да се обрачуни са политичког и идеолошког полигона неретко изместе на лични полигон, те да је у бити човека или испред свих осталих –  борба за невидљиву и неквантификовану превласт над оним другим. Најзад, ваљда је ипак најпреча и најбитнија борба са самим собом и истински хероји побеђују баш у тим биткама. Елем, Сава је био ожењен Вукицом, родом из Алексинца, наставницом биологије и хемије која је извела на пут многе генерације ђака у сеоској основној школи. Она је такође била врло принципијелна, строга и ауторитативна. Под старост, бејаше деда Сава помало и преке нарави, пословично озбиљан, најчешће у плавом оделу, са штапом или са рукама на леђима, на столици пред својом капијом или у шетњи у круг око кварта по маршути коју чинише Главни сокак и Сокаче. Ипак, баш он, био је и много важније – остао, идеолошки најчистији и најпостојанији комуниста у Црепаји и шире. О томе сведочи чињеница да иако се оградио од партијских другова, никада није вратио партијску књижицу, увек је на сокаку ватрено заступао комунистичку идеологију и најзад је сахрањен уз „плех музику“ без присуства његових комшија попова у мантијама, иако се с њима „добро живио“. Ма шта ко мислио о било ком друштвеном систему и идеолошком правцу, ја углавном не мислим баш ништа о свему томе већ искључиво о мирном и поштеном суживоту у било ком друштвеном уређењу где извршна власт која се мештана највише тиче, неће бити обојена, острашћена или етикетирана, већ само СЛУЖБА СВИХ ГРАЂАНА по унапред утврђеним и добро опробаним принципима. А што се Саве Аврама тиче, он је доживотно остао ДОСЛЕДАН и као такав последњи црвени Мохиканац Црепаје!

Сава Аврам (у средини) у поратним годинама
Сава Аврам лево и Сава Коларски десно за Дан републике 29.11.1952. године
Сава Аврам са колегама задругарима на сајму пољопривреде у Новом саду 1975. године
Сава Аврам са супругом Вукицом, наставницом, у њиховој препознатљивој башти

Најзад, Гига коме је узор био Лењин, родио се и умро црвен, али не од стида већ од комунизма. Никада није прелетео. Није битно да ли је имао ди да прелеће или је то била једнопартијска држава. Остао је комуниста у срцу.

А данас прелетачевића на све стране. Да ли је то одраз СЛОБОДЕ и вишестраначја? Не, то је одраз ЛИЧНОГ ИНТЕРЕСА изнад програма, идеје и доследности. И најгоре – КОНФОРМИЗАМ. Знамо ко је остао упамћен као највећи конформиста међу Србима – ћелави Муја.

(Pročitano 299 puta)