Споменици нису намењени искључиво за чување успомене на људе који су задужили друштво или на догађаје који су означили неку епоху. Новопостављени споменици такође чувају иницијаторе њиховог постављања на власти тј. на друштвеном пиједесталу. Ти постављачи споменика махом имају намеру да се представе као друштвено одговорни и чувари тековина друштва или народа коме припадају са успутном а невидљивом жељом да и сами постану уважени, поштовани, штавише идоли; да се представе као достојни славних предака којима споменик дижу, чак и ако им по некад нису ни до колена; да подстакну дух заједништва и осећај припадности код широких народних маса, те да потом тај исти уједињен народ лакше контролишу или искористе за властите циљеве; да на брз и јефтин начин заварају траг и прикрију махинације које су вршили током властодржачког периода; док најнемаштовитији и најситничавији имају приде намеру и да ућаре по који динар кроз пројекат израде и постављања споменика. Дакле, постављање историјских споменика је постао један од коришћенијих начина да се „историја повуче за рукав“, па уврсти и саме постављаче у потоње уџбенике или да протагонисти постављања споменика обезбеде себи морални интегритет у садашњости, делимично перући своју прошлост.

Ми у Црепаји немамо историјске личности светског гласа односно „калибра“ Пупина попут Идвораца, Предића попут Орловаћана, Зузане Халупове и Мартина Јонаша попут Ковачичана. Имамо, зото, Јована Стефановића Виловског, Живу Познатовог, Ксенију Илијевић и Каменка Новакова. Такође, имамо брижне савременике да им спомен обележје подигну помињући њихова имена на плочицама поврх монолитног камена, толико ситно а високо да мораш шију издужити да би ишчитао имена. Додуше, иницијатори постављања обележја нису пропустили прилику да помену и себе саме, штавише још упечатљивије, доступније и видљивије, па овај монолит у исто време сећа и подсећа.

У сличном контексту истински заслужних и стицајем околности заслужних, постоје две бисте у парку испред управне зграде које ваља за наук истаћи. Апсолутистички режими какав беше и комунистички, имају моћ да изнедре „јунака“ изнебуха и издалека, да му поставе бисту где јој место није, чак и главни сокак по њему назову у своје време. Други јунак из доба комунизма такође је завредио и бисту и назив улице и Дома културе приде, али његова улога у рату и револуцији ипак остаде обавијена велом тајне до дана данашњег.

Пошто се споменици ретко руше односно врло је дегутантно и непримерено њихово уклањање па и измештање, следи да смо с постојећим споменицима који ће трајно стајати тамо ди сада стоје или где им није место, обезбедили колективно сећање на наше непромишљености, заслепљености, ћутања и поткупљивости у појединим епохама постојања села!

Жртвама из оба светска рата, пописаним на два доминантна споменика у центру парка, пак, ваља одати почаст у свакој прилици! Штавише, нећу пропустити ни ову прилику да истакнем лик Црепајца Саве Данкуца, добровољца 4. пешадијског пука, који је погинуо у битки на Добруџи када су Срби били топовско месо као ратници по службеној дужности за рачун великих сила по ко зна који пут. Након експлозије бугарске гранате, остао је без ногу, али док је бугарска коњица јуришала бодрио је другове говорећи „Не заборавите да носите шајкачу“. Донео је храбру одлуку да изврши самоубиство, немоћан да преживи онако рањен и не желећи нипошто да допусти да падне у руке Аустроугара, јер тада је могла уследити одмазда, те да страда његова породица у Црепаји. По завршетку битке, група добровољаца Банаћана тражила је његово тело да га сахрани, а увече је његова храброст била опевана у десетерцу међу добровољцима. Сваки честити историчар који проучава активности србских добровољаца из Аустроугарске зна за Саву Данкуца.

Држим се обећаног принципа, нећу износити критике без предлагања другачијег решења. Дакле, коме треба дићи споменик у Црепаји?

У Црепаји би био најпригоднији и најсимболичнији СПОМЕНИК РАТАРУ!

Дакле, споменик за „обичног човека“, доброг домаћина и вредног ратара који би приде био представник велике већине наших предака. Био би то споменик на коме се не скупљају политички поени и не пере биографија, већ споменик који би смо сви доживљавали као „свој“! Иако овакав споменик не би био ни први ни једини у Србији, штавише већ у суседном Панчеву скоро пола века постојева споменик „Сејач“ вајара Божидара Јововића, а пошто смо земља сељака – таквих споменика никад доста. И Црепаја је идеално тле и средина за један такав споменик. Вероватно првонасељени ратари и сточари у Црепаји с краја 18. века нису били ни свесни да им је упала секира у мед када су их чиновници Марије Терезије распоредили  баш у новоушорену Црепају, али, како год било, Црепајци су обилато користили додељену им земљу, најплоднију у Банату, генерацијама и вековима потом.

Напослетку, нека буде сасвим јасно, тај споменик би био посвећен нашим прецима којима су дланови крварили на ручкама плуга или за кајасима разузданих ајгира. Могао би споменик бити посвећен и свим вредним ратарима који су вешто кормиларили својим имањима по узбурканој панонској равници опстајући на ветрометинама и бурама разних аграрних и техничких еволуција и револуција, стрпљиво чекајући „боља времена“, ризикујући и када неколико узастопних година раде с губицима, али ипак решени да не устукну са своје земље и не замене село градом, а њиву фабриком или фотељом. Свима њима треба посветити споменик, али никако не бих желео да овакав споменик има везе и са једним јединим тајкуном! Они су увелико себи дигли поголеме споменике. По њима ће их потомци не само памтити, већ од њих приходовати или у њима живети.

Насловна фотографија: Косач, Сава Стојков, https://www.ravnoplov.rs/ratar-mladalacka-himna-veljka-petrovica-paoru/

(Pročitano 172 puta)