Алтернативни наслови овог чланка могли би бити „Јунаци нашег времена“ или „Црепајци су учествовали у првом србском устанку против Турака“. Први наслов у први план истиче двојицу људи који су допринели садашњем обелодањивању изузетно битне чињенице о најстаријем писаном помену и трагу села Црепаје данас доступном, померивши временске границе с 1660. године на 1579. годину! Други наслов имплицира потврђивање егзистирања Срба на овим просторима, штавише тачно на месту данашње Црепаје, и пре до сада знаних историјских периодa, те могућност да су учествовали у чувеној побуни против Турака у Банату на крају 16. века.

Најпре ћемо предочити до сада знане историјске чињенице о Црепаји. Оне су до данас најсвеобухватније сабране у делу црепајског свештеника Петра А. Идворца (1912 – 1986), те су након свештеникове смрти постхумно објављене у једној јединственој и свеобухватној монографији под називом „ЦРЕПАЈА 1660 – 1918“ од стране издавача „Банатског форума“ 1996. године. Ово дело је заиста капитално за историју Црепаје. Литерарни извори које је свештеник користио при сабирању историјске грађе, врло су релевантни и врло примерено и уредно наведени у самој монографији, што само дело додатно чини вреднијим, те усмерава будуће истраживаче и олакшава им трагање. Битно, ово дело је ограничено на период од 1660. године до 1918. године односно обухвата историјски период од првог тада знаног писаног трага с поменом села Црепаја у Катастигу Пећке патријаршије око наведене 1660. године до завршетка Великог рата. Самом 1660. годином не може се претпоставити настанак села, пре свега јер села нису настајала у једном дану нити у једној години, јер је период настајања првобитних села разасутих по мочварној панонској равници било немогуће бележити савременим хроничарским методама тог времена нити су села која су настајала била временски постојана, пошто су бивала малобројна, недефинисана и склона затирању и обнављању као вишевековном цикличном процесу условљеном честим епидемијама заразних болести, пљачкашким и војним походима, лошим животним условима и климатским непогодама. Практично,историја егзистирања већине савремних црепајских породица везује се за прво масовно и планско насељавање Црепаје 1774. године по индиректном плану и директиви Марије Терезије, често помињане и у колективном сећању војвођанских Срба омиљене хабсбуршке царице.

Међутим, током 2020. године, Саша Панчевачки захваљујући свом преданом генеаолошком истраживачком раду с изразито снажном вољом и енергијом, посредством отворене базе за претраживање историјских докумената Hungaricana, први долази до веома значајног открића за историју Црепаје. Наиме, у делу Попис турских места темишварског и молдавијског санџака чији је аутор Engel Pál и које је издато у Сегедину 1996. године наводе се подаци за сва три насеља у данашњем црепајачком атару. Та насеља су Мала Црепаја која се локацијски поклапа са данашњим селом Црепаја, насеље Зелдос које се налази на месту данашњег истоименог дела атара и Велика Црепаја која се налазила пар километара ка североистоку у односу на данашње село. Сама књига је лексиконског типа и заправо представља именски каталог наведеног оригиналног пописа – дефтера који се чува у турским архивима. Директан линк до поменуте референце налази се на следећој интернет страници: https://library.hungaricana.hu/en/view/CSOM_Dae_08/?pg=39&layout=s

Занимљиво, граница између суседних нахија пролазише баш кроз данашњи црепајачки атар, тако да се насеља Мала Црепаја и Зелдос налазише у панчевачкој нахији, док је Велика Црепаја била најзападније насељено место унутар нахије са седиштем у Семлику (Вршцу). Обе нахије беху управне јединице у саставу темишварског санџака. Године 1579. према подацима из турског пописа, Мала Црепаја броји 7 домова, Зелдош 18 домова, а Велика Црепаја чак 21 дом!

Сви заинтересовани читаоци могу видети и тадашњи мапирани изглед нашег завичаја који је према картографском приказу био изразито мочваран и много подводнији него што га познајемо данас: https://library.hungaricana.hu/en/view/CSOM_Dae_08/?pg=72&layout=s  Изливеност Тамиша је била знатно израженија него у данашње време, али су доминантне и такозване алибунарска и иланџанска мочвара.

Иницијатива за објављивање веома значајне чињенице која се тиче историје Црепаје потекла је од осведоченог заљубљеника у своје село и у историју Банатске војне границе – Мирослава Грубанова, док је до самог открића директно дошао поменути млади истраживачки лав пореклом из Црепаје – Саша Панчевачки. Пошто је наш Мирче Грубанов мештанима Црепаје добро познат, додатно ћу представити Сашу Панчевачког као двоструког јунака нашег времена, јер се истовремено с проучавањем историје својих предака и села Црепаја, овај свестрани 28-годишњак већ годину дана уназад  бави и спашавањем људских живота у јединици интензивне неге ковид-болнице при КБЦ „Земун“! Дакле, млади доктор Панчевачки тренутно ради у Београду, живи у Панчеву и повремено истражује своје порекло у Црепаји. Сеоској и широј јавности која се занима за историју свога краја постао је познат пре пар месеци када је објавио препис тренутно најстаријег сачуваног и доступног црепајачког домовног протокола са списком пописаних фамилија и њиховим члановима. Иначе, Панчевачки су старином Животини, а црепајачког старог шпицнамета Миланови. У Црепају су насељени 1790. године из Опова и већ тада беху Панчевачки због кратког претходног боравка у Панчеву, иако се већи део фамилије тек после неколико стасалих колена у Црепаји одиста опет одселио у Панчево, док преостале Панчевачке у Црепаји старији мештани памте као Лудајницине, мада је од тог огранка остао само један дом у селу и то без живих мушких носиоца презимена Панчевачки у самој Црепаји. Крсна слава Панчевачких је Никољдан и нису у сродству с црепајачким Милошевима чији је шпицнамет Панчевачки.

Време ће показати могу ли истински јунаци нашег времена и нашег села бити искрени, истрајни и предани људи попут младог истраживача Саше Панчевачког или искусни, честити и интелигентни људи попут Мирослава Грубанова. Времена је све мање да историју сачувамо од заборава а земљу наших отаца од пропасти.

Најзад, после најновијег открића, сасвим је извесно да су на простору нашег села у другој половини 16. века живели људи који су учествовали у подизању првог устанка Срба против Турака, устанка који је условио каснију одмазду у виду спаљивања моштију Светог Саве 1594. године на Врачару у оближњем Београду.

Можда ће неки заборављени или затурени архивски документи временом добити статус доступних и донети нова сазнања, али за сада, драги Црепајци, са поносом проносите име свога села и знајте да је наша Црепаја помињана и осведочено постојала још далеке 1579. године. Саша Панчевачки и Мирослав Грубанов су својим мештанима разоткрили и оставили у аманет најзначајније историјско откриће у Црепаји током 21. века.

 На крају, имајмо у виду да према информацијама које су доступне на интернету,  најстарији помен села Црепаја везан је за летопис „Крушевски поменик“ с краја 15. века, настао у манастиру данашњег имена Добрун, а некадашњег имена Крушево у близини Вишеграда. Овај податак потврђује и атлас насеља Војводине, II књига „Банат“, др Слободан Ћурчић и др Млађен Јовановић, Матица српска, нови Сад, 2014, где се позива на историчара Стојана Новаковића. У сваком случају, иако је наведени летопис спасаван из неколико пута паљеног и рушеног манастира, те био чуван и доступан у Народној библиотеци у Београду, 6. априла 1941. године спаљен је (!) при бомбардовању Београда и саме библиотеке од стране осведочених пријатеља Србије који су своје добре намере исказивали и четрдесетих и деведесетих година прошлог века кроз бомбе, а данас исказују кроз великодушну изградњу фабрика широм наше земље. Дакле, драги читаоци, уколико желите сами да се уверите у доказе о постојању вашег места кроз векове, тренутно вам је најдоступнији начин онај који су нам разоткрили Саша Панчевачки и Мирослав Грубанов, а линкови ка одговарајућим интернет страницама наведени су горе у овом чланку.

У сажетом и хронолошком резимеу ваља истаћи:

  • Континуитет села Црепаја на данашњој локацији и с данашњим становништвом започео је 1774. године.
  • Најстарији писани траг о селу Црепаја који је данас доступан и проверив, везан је за турске пописе и датира из 1579. године.
  • Најстарији али данас непроверљив помен села Црепаја везан је за летопис манастира Добрун „Крушевски поменик“ и датира на крај 15. века.
  • Људи су на овим просторима одувек живели како на месту данашњег села тако и по локацијама у околини села, с тим што су се циклично насељавале и смењивале нове групације различитих етничких и културолошких одлика.
(Pročitano 221 puta)