Да ли су презимена која се завршаваку на -ић више „србска“ од оних која се не завршавају тим суфиксом? Нису нимало!

Да ли су презимена која се завршавају на -ов или -ев више „војвођанска“ од осталих? Нису нимало. Али, мањи број Банаћана и даље верује у овај свежи мит, на жалост заборављајући разлоге насилног сакаћења-скраћивања традиционалних српских презимена са суфиксом -ић које су пре свега угарске власти спроводиле у Војводини над Србима. Најгрђе, неки овај несрећни мит користе као своју ограду од „Србијанаца“ и „дођоша“, те као фундаментални доказ своје давнашње укорењености на земљи под војвођанскин небом.

Без обзира што ову врсту презимена, са завршетком -ић,  имају и остали словенски народи, она су у србском народу најчешћа и најбројнија. Због тога она увелико асоцирају на “Србе и србство”, а неки их доживљавају и као саставни део српског националног идентитета.

 То је био разлог што је туђинска власт под својом јурисдикцијом настојала да код Срба елиминише (или бар смањи) ову врсту презимена “која су одисала на србство и словенство”. При томе су коришћене разне методе. Приликом вођења службене администрације (матичне књиге и друга официјелна документа), презимена на – ић су избегавана и потискивана на разне начине. Јачање мађарског утицаја може се лако пратити на именима и презименима коморанских Срба. Срби у Kоморану почињу да се зову и пишу Антал Јанош, Ласко (Луци), Миклош, Петер, Сигисмонд, Хиток, Деметер, итд. Један од писара забележио је име Деметер, имајући пред собом слику ове речи како се пише на мађарском као Деметер (Домотор). Обично су се потписивали, па и ћирилицом, на мађарски начин, наиме, прво презименом па именом (Пешти Томаш).

 Штавише, државне власти су изричито административним путем (нормативним актом) забрањивале постојање ове врсте презимена код Срба. Власти су 1817. године издале наређење, по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено.

 Овом наредбом одстрањен је деминутивни презименски додатак – ић. Његовим изостављањем код тзв. “потпуних презимена”, која садрже сва три поменута елемента, уз презименску основу остаје само присвојни додатак – ов или – ев, на који се презиме сада и завршава. Сада се уместо уобичајених презимена Јовановић, Радичевић, Живковић, Kовачевић, Новаковић,  јављају облици Јованов, Радичев, Живков, Kовачев, Новаков, итд. Kод презимена где је деминутивни додатак – ић директно придодат на презименску основу (изостављањем присвојног наставка -ов или – ев), забрањени презименски додатак – ић замењиван је са настаквом – ин. Овом приликом се уместо презимена Јовић, Глишић, Лазић, јављају слична, али не и иста, измењена презимена Јовин, Глишин, Лазин, итд. Презимена која се нису завршавала на – ић нису мењана, а било је и таквих, као и у осталим српским срединама. (Преузето са: https://www.zapadnisrbi.com/istorijska-citanka/185-kako-su-formirana-srpska-prezimena)

Тек узгред, бугарске власти су такође на исти начин сакатиле Србима презимена у источној Србији до самог Поморавља, вероватно и агресивније. Такође, није спорно да је сијасет србских породица било већ у оригиналу без -ић у презимену невезано за уредбе и наредбе страних суседних окупатора.

Случајно набасах на једном форуму на следећи коментар дотичне Тање: “Тетка моје мајке, рођена 1895. у Црепаји, чисто српском селу у Банату, ишла је у основну школу под мађарима (П.А. у Црепаји познатој као “мађарска школа”, поред амбуланте). Деци је било забрањено да говоре другачије него мађарски. Поживела је осамдесетак година, а до краја живота водила је кућно књиговодство на мађарском. То је једино тако умела. Ја се Мађара јако плашим”.

Као епилог, након угарске патронимске репресалије над војвођанским Србима, по ослобођењу након Великог рата, неке породице вратише суфикс -ић, а друге осташе трајно жигосане угарским печатом. У деветнаестом веку, жалосно је, нису ни наше православне матрикуле остале сасвим поштеђене збрке око презимена, јер ни део свештенства не беше довољно свестан и/или смео да одоли угарским наредбама и утицају. Збрка није била решена у Војводини ни крајем прошлог века, па су рачуни за телефон и струју стизали на исту адресу и истом власнику с различитим презименом, Вељко је бивао и Атанацков и Атанацковић. Питам вас, хоћемо ли и Београд, Крушевац или Рашку означити двојезичним србско-мађарским натписима. Е, да, и Врање? Хоћемо ли се тркати до Хоргоша ко је већи Мађар или њима блискији? Па можда и да им великодушно вратимо њихове вермеђе, уз међудржавну одштетуту дабоме? Или ћемо гледати усе и наше србско кљусе, а мађарским државницима се захвалити због тога што су се толико дуго времена мешали у наше државне послове као „брижни суседи“, те поручити да нисмо заинтересовани да учествујемо у Угарској 4.0 макар њен формат био и само економски?

У овом чланку нису ни помињањи ни разматрани злочини мађарских власти према Словацима у Јужној Словачкој, Румунима у Ердељу и Србима у Северној Србији, јер није ми била намера да ширим тему или шовинизам. Желео сам да изразим лични став, те да скренем пажњу на историјске чињенице и последице у виду сакаћења српских презимена, као и на непримерено постављање двојезичних табли чиме је ударен шамар свима нама који живимо у немађарским срединама, али и свим некадашњим борцима за ослобођење или жртвама мађарских репресалија и рација.

Насловна слика: https://sr.wikipedia.org/wiki/Српска_револуција_1848—1849.#/media/Датотека:The_May_Assembly_1848_in_Sremski_Karlovci.jpg

(Pročitano 252 puta)