Црепаја је позната по Ратарима и Коњарима односно по плодним ораницама и гиздавим коњима, али истински и исконски јунаци наше земље, те чувари предачке традиције и по којег завета су заправо Виноградари. Док су Ратари одавно ушли у свет модерних хибрида, пестицида, ђубрива и механизације и док Коњари велики део инспирације проналазе управо у истицању стаса коња и блиставости опреме у времену када су коњи одавно потиснути као радне и незамењиве домаће животиње, када добише предзнак етно- или ретро-, те када је узгој коња постао искључиво скуп хоби, баш насупрот њима, Виноградари узгајају лозу нимало другачије него ли њихови прадедови одолевајући комерцијализацији производње или маркентишком експонирању. Иако за нашу земљу тврдимо да у њој може нићи шта год да посадимо, с виновом лозом то не иде баш тако лако, па су традиционалне методе виноградарења и даље актуелне, а рад који је потребно уложити по ланцу винограда, на пример, једнак је раду на десетинама ланаца ратарских ораница уз коришћење ратарске механизације. Ипак, Црепајци који се нису одрекли својих винограда и који се боре с убрзањем живота и одбијају да учествују у трци за новцем неодољиво подсећају на индијанско племе мохиканаца. Њима у част, одајући им признање и дивљење, али и у спомен на наше вредне претке који су обележили једну епоху, нека послужи овај скромни чланак. Не желим, дакле, да славим вино о коме је приде ваљда већ све речено и ништа није речено, већ да нагласим приступ, постојаност и вредноћу наших актуелних црепајачких Виноградара.

Према предању, на месту данашњих Старих Винограда, налaзило се насеље Козловац. Не постоје детаљна сведочанства и стари записи о овом месту, али успомену на име чува црепајачки кошаркаши клуб „Дружина Козловац“. До данашњих црепајских Старих Винограда воде две леније од главног пута, али је мање познато да су први виногради формирани управо около леније ближе селу која води и до Водице Усековања главе светог Јована Крститеља. Међутим, већина Виноградара деценијама уназад узгаја винову лозу и убира грожђе спрам друге од две ленијa. Никада црепајачки виногради нису имали амбицију да прерасту у виногорје, још мање да се пореде с вршачким или фрушкогорским пределима у ситуацији када су са свих страна опасани најроднијом банатском црницом и без икаквих падина, али ипак се баш у тим виноградима од вајкада чувала душа и традиција паорска.

Од малих ногу, још као дечак, сада већ давних осамдесетих, бивао сам у винограду радо. Мој прадеда Вељко Рупњаков био је један од оних старијих сељана који су боравили скоро цело лето у својим колибама раштрканим широм Старих Винограда. Прва у низу на другој ленији, оној даљој од села, беше колиба деда Саве – Батушке Рупњаковог. Он бејаше Вељку рођени синовац. Следећа колиба беше од Чикоциних и у њој је бивао током лета привремено настањен деда Жарко. Дакле, редом, Батушка Рупњаков, Жарко Чикоцин и најстарији Вељко Рупњаков беху виноградарски трио који су обележили моје детињство и боравке у винограду. Сви ти Виноградари неодољиво наликоваше негдашњим хајдуцима. Одреда беху ведри и шаљиви, слободног духа и воље, слободан им беше и стил живота, потпуно у складу с природом која их је окруживала и заокупљала, док су у виноградима живели и радили током летњих месеци слично као хајдуци у шуми од Ђурђевдана до Митровдана, те су се током зима скрашавали у самом селу слично као хајдуци у јатацима. Њихови укућани редовно би их снабдевали храном, пре свега хлебом, сланином, ракијом и дуваном, док се поврће и воће обилато узгајало у самом винограду иако је акценат, дабоме, био на самој виновој лози. Тада су виногради били много богатији водом што у самим каналима у ритовима около њих што у виду подземних вода које су се црпиле посредством ручних пумпи постављених на зиданом колектору. Црепајски виногради су тада били препознатљиви и по кружним валовима од бетона које смо погрешно називали бунарима. Заправо су ово били својеврсни базени у које се упумпавала или сливала вода. У самим базенима растварао се и плави камен којим се тада прскала винова лоза. Моја генерација је  модроплаву боју јадранског или тиркизну боју јонског и егејског мора упознала тек касније, плаветнило кристала бакар-сулфата ипак беше наше прво плаветнило после небеског. Била су то времена када су многи грожђе јели са хлебом, а од тог обичаја је необичнији био само онај у подбаревачким селима где се и супа јела са хлебом. Ипак, вицкасти су напомињали да је хлеб уведен у игру како би се појело мање грожђа.

Вељко Атанацковић Рупњаков с праунуцима Војиславом и Миладином 1983. године

Данас, много је запарложених винограда или је чокоће у њима одавно извађено а колибе полегле или самоурушене. Последњи мохиканци, ипак, приступају виноградарству с несмањеном вољом и ентузијазмом, а главна њихова водиља није ни профит ни квантитет, већ слављење живота. У виноградима који су невелики, Виноградари шпалире винове лозе држе под конац, а јединствени су по томе што им ни не пада на памет да траву између редова хемијски третирају и прскају, већ је отклањају искључиво механичким путем помоћу мотооруђа и ротационе ситнилице-фрезе. Свакако, за овакав приступ обради земљишта у самом винограду треба имати и времена и стрпљења, али самим Виноградарима, насупрот већ помињаних Ратара, ово не пада тешко, јер за њих је виноградарство пре свега гушт, па после све остало. Ипак, истине ради, и међу Виноградарима су многи поклекли пред најездом на тржишту пестицида, тако да њима третирају пре свега траву и коров између редова винове лозе.

Чак је и наше село, одавно у процесу транзиције, постало непријатно урбано и бучно, свима нама који Црепају не волимо само зото што је близу вароши које посташе град и велеград каки су Панчево и Београд, већ Црепају волимо пре свега због прашине или блата, рађања и заласка сунца, цвркута птица, распуштеног погледа у недоглед, шуштања ветра, те због по које дивље зверчице у атару или по које домаће у авлији. Тамо у виноградима, иако су врло близу селу, ипак дувају мало друкши ветрови него између сеоских сокака и ипак се живот удише пунијим плућима. Уобичајен темпо рада у винограду је соло-полако, па тако целодневно окопавање лозе и плевљење траве не представља монотону работу, већ испуњава време и душу истовремено, док се Виноградар осети најиспуњенијим када се навече осврне по свом парчету земље и обрадује увидевши да је виноград приметно „продисао“ а винова лоза се „освежила“.

Ихај, док дођемо до бербе – полако, берба је тек завршни чин, епилог, дакако најмилији и самом Виноградару и берачима који су већма тада у винограду први и последњи пут те године. Но, сам Виноградар има веома много посла док грожђе не доспе за бербу, а када грожђе већ сасвим узре током златног септембра и смираја лета односно током ране јесени, тада је Виноградар делом срећан и задовољан због самог рода, али делимично и емотивно испражњен, јер његов виноград шаље га на паузу до Светог Трифуна идуће године. Само ће вино које ће источити из тог грожђа, те потом точити и истакати из буради да би коначно пунио чаше, подсећати Виноградара на своје парче земље под небом коме се несебично даје и у коме се осећа својим и божијим. Свакако, у свом винограду ужива. Виноград доживљава слично као бедуин оазу.

Већина црепајачких Виноградара од дана предвиђеног за бербу направи празник и угођај за најмилије бераче које позове у свој виноград на мобу. Дакако да би власник винограда могао обрати грожђе и сâм за два до три дана, али свака журба и императив ускраћују мерак и ужитак. Поента није ни у грожђу ни у потоњем вину, већ у обликовању чокота и лозе током сезоне у периоду од Светог Трифуна до Мале Госпојине. Срећа је Виноградарева у раду, а задовољство у дружењу и угођају које приреди породици, пријатељима и комшијама на дан бербе.

У Црепаји Виноградари не теже модерним технологијама и савременој опреми која прати данашње виноградарство. Дакле, бит њиховог приступа лози је у души, а не у новчанику. И ту се најдрастичније разликују од комшија ратара. Најсавременије што ћете затећи у њиховом винограду су меморијски дискови за рачунаре и они местимично обешени о потпорну жицу служе уместо негдашњих страшила да би рефлектовали сунчеву светлост и одбијали вране, чворке и друге штеточине. Ипак, грожђе и даље није сасвим заштићено, јер од лопова у људском облику нема већих штеточина. Још увек није откривено какав тип страшила би погодовао да би се лопужама стало на пут, али је знано да су се кроз историји виноградари служили различитим реквизитима почев од Душановог законика преко клопки до пушака.

Рекох, о вину овом приликом нећемо, али ипак ћу навести тек толико да сам одрастао на прадедином слатком вину, а нисам постао алкохоличар, те да малобројно вино које можете попити у нашем селу од грожђа произведеног баш у црепајачким виноградима не поседује ни трунку синтетичке хемије попут доброг дела флашираних вина које купујемо по рафовима продавница, па чак и у самим винаријама. О томе да је грожђе црно, а вино црвено, те да је у Црепаји посебно популаран розе и да је легендаран црепајачки шприцер с Рибчевом содом – можда неком другом приликом.

На многаја љета црепајачким Виноградарима и њиховим породицама. Живели!

(Pročitano 247 puta)