Retko odlazim kući, a kuckam jos ređe, istina…
U mom selu su jeseni čarobne. Sasvim obično banatsko selo, tridesetak km severno od prestonice. Tipičan ravničarski tip, ušorene ulice, moja među njima. Sanjiva još dok u praskozorje odlazim u smeru ka utrini, ka kaldrmi za Novo selo. Nedaleko je reka Nadel, malo ko o tome u selu zna, kažemo- kanal.
Prvo se putem dolazi na njivu, Bućinu bastu, pa otud i naziv Bućin kanal, za taj deo tu meni najdraži, ali svaki litar te vode mi je jednako dragocen.
Nabujao kad reke nadođu ili skoro zabaren u vreme suša, za mene je uvek ista ikona i svaka stopa i komad zemlje stazom koja mi širi nozdrve, sve je to meni sveto..
U jesen riba ogladni, štuka najviše kidiše, i zlatasto žuti kukuruzi opominju da je vreme da budem tu, što češće, što duže…i postanem oranje… žalosna vrba… smeđa pijana drezga iz vodotoka… muzika s vode… dok nekad kao ptica kojoj su oduzeli krila, a ona opet ne žali za njima, štaviše prkosno lajem… u vetar, u pustare neme, panonske i zaklinjem se prašinom i ševarom, leptirom i divljom patkom…

nadel

Opet je jesen, u dvorištu pod tremom olinjale loze, mačka se razvlači na stidljivom oktobarskom suncu. Iz letnje kuhinje moja nana podseća da je ručak skoro gotov…
Zimnica je skuvana. Bašta odumire lagano. Počinje zadnji godišnji kvartal.

Oktobar je k’o besan traktor uleteo u naš prostor i ozbiljno pregazio Miholjsko leto, kome smo se svi nadali, ali danas je sunčan, tih, melodičan jesenji dan. Lahor tanano sa tla podseća da je lišće uvelo, na čas nas preplavi miris polja, oranja, prospe se međ nas k’o cveće dečje radosti i eto tako, sasvim prosto, obasja obzorja večno zaraženih sanjara, inficiranih pelcerom zivota. Onog sadržajnijeg smisla koji je protivteža nečemu sto goropadno bez pitanja ulazi u naše domove, kao ružan san u jutra… i raduješ se, staneš tako, uhvatiš trenutak i kazeš život je lep, danas, ovde, u ovoj avliji, u ovom selu, u ovom ataru, ovde u ovom budžaku svemira, zatrpanom njivama mladosti, koja se kao pijani adolescent gubi za horizontom, kao iskusan šaran u rogozu i otpozdravlja, ne shvatajući da se više nećemo sretati, bar ne ovde, i na ovaj način… Zatrpanu sandukom pehova, svih uzleta, mirisom nade, iznova usplahirenim grudima iza magle, koju opere molitva u hlebu, vinu i milosti…

reka nadel

A ide već drugo leto Gospodnje kako na kanalu nema života. Sećam se kad sam pre godinu i po dana zatekao prizor severno od ustave. Neposrednom blizinom se širio neprijatan miris uginule ribe. Kako se voda povlačila tako je na svojim strmim stranama za sobom ostavljala sitne cverglane, babuške, sunčanice i sitnu belu ribu…

Jedna šećerana kumuje pošasti, ne mari niko… Koštala je života celokupan riblji fond…sav životinjski svet te vode je nestao…više nema ničeg živog u njemu…NIČEG ŽIVOG!!

Muk se razleže široko… od tog doba je lajt motiv svakog dolaska na vodu… nema ni ptica više… u prirodi je sve povezano… Jedino poneka žaba jos kao očevidac da izjavu za javnost…. a šta je reka bez ribe, k’o crkva bez ljudi… A ja još uvek šetam, k’o na pomen Bože me prosti, i oprosti onom koji je odgovoran, koji je pucao… u reku… Ja ne mogu…
Još volim trsku na vetru i vodu bistru ko da nisam u ravnici, još gledam u nebo iza krivine odakle dolazi reka u naš kraj, verujem u Boga, a i u ljude se jos ponekad zatrčim…

Autor: Darko Bošnjak, 2016. god.

(Pročitano 219 puta)