“Stara Crepaja”

“Od toliko vojvođanskih sela, najlepša je ta Crepaja bela”. Ta se pesma pevala, od kada se Crepaja naselila. Na sedamnajstom kilometru severno od Pančeva, smestilo se selo Crepaja. Još pre tri veka, mudri su ljudi bili kada su je baš tu sagradili. Čista ravnica, zemlja crnica, močvara ne postoji, sa peskom se ne bori, 12km pašnjaka istočno od nje ima, ukrašena bunarima, gde se mnogo stoke čuvalo i na njima pojilo. Đermovi se visoko dizali, valovi su kraj njih postojali. Čopori ovaca, koja i krava su dolazili, da lepu travu pasu i da žeđ gasu. Iznureni koji i ždrabad mlada, cele godine su tamo bili. Sočnu travu jeli i hladnu vodu pili. Matori se oporavili, a mladi lepo urastili. Isto je tako sa teocima i jalovom marvom bilo, tamo se jelo, pilo i uživalo. Crepaja je podignuta u obliku kvadrata. Na ćirilično štampano slovo Ž (Ж) liči, narod se sa njome diči i peva da je crepajačka crkva na sredinu sela i osam staza, do nje me dovela. Odakle god se dođe na centar se naiđe. Ispred crkve je Rimski bunar 15×3, pa sad vidi ti, koliko vekova od Rimljana on broji, a takođe i crkva, koja je kasnije podignuta. 1822. godine je započeta, 10 godina Crepajci je gradili, posle 20 godina je ogradili i do danas, takvu očuvali. Paja Jovanović joj ikonostas oslikao, svako se živi oduševio…

Bogate su i svadbe pravili, slave slavili, u druga sela na crkvene slave išli i ceo južni Banat prevazišli. Još kad dođe Velika Gospojina, to je milina. Po dva puna dana Crepaja je svoju seosku slavu slavila, pesme pevala. Gosti su sa svih strana dolazili, Crepajci se samo ponosili. Momci su uvek složni bili, po kafanama dosta pili, ali ko Crepajca bilo gde napadne, oštra brisa ga odmah izbode. Voleli su uvek da budu bećari, kao i njihovi stari. Voleli su da se priča o njihovim delima, po svim okolnim selima…

Uvek su veseli bili, pevali su i kad su radili. Sigurni su bili, kada Crepajci šorom zapevaju, pendžeri se širom otvaraju. Za njih su te pesme bile važne, da bi bili u centru pažnje. Kako sve stoke tako i svinja Crepajci su mnogo imali. Kada dođu svinjokolji, uvek se sa pesmom završi, jer se sa pićem prevrši. Mnogo dudova Crepaja je imala, od dudova rakiju proizvodila…

Selo nam stari, pomaka na bolje nema, došla su čudna vremena, šanse su za sve manje, država u propast tone, omladina zajedno sa njime. Samo se neko od cele Crepaje izdvoji i ko zna sa čijim parama biznis pravi. To je za žaljenje, od naše zdrave Crepaje, sada bolest ostaje. Nezna se, da li ta nova bolest može da se leči, ili da se spreči. Ako ovako dalje krene, loše nam se piše, jer i pesme nema više. Sada ni pijani ni trezni ne pevaju, nego se Bogu za pomoć obraćaju. Mole mu se i sećaju one pesme stare: “Crepaja nam vekovima traje, Bog se brine, trajaće i dalje”

“Mesto za večni mir”

Na kraju svakog sela postoji parcela u koju se narod unosi nosilima. Kapija visoka, crna, kovano gvožđe, a iza nje grobna tišina i tu svi ćute vekovima.
To je jedino mesto na svetu gde privilegije nema. Svi su tamo jednaki, zaista, od monarhista do komunista. Bog je svakome uzeo dušu da njoj sudi, a telo se unelo na dva metra dubine, tako da su stvarno svi iste sudbine. Bogati, siroti, prostaci, grešnici, sveštenici, gubavci, školovani, obešeni, ubijeni, prebijeni, lepi, pravoslavci, drže se toga, od vremena gospoda Hrista i duša im čista. I u prošlo, i u novije vreme, postavljaju se kamene stene, isklesane u više oblika i boja. Ali podaci o rođenju, spokoju, imenu i prezimenu, ko podižespomenik, mora tu da piše, da svi znaju ko je, iako ima i slika pokojnika.
Za puna tri veka našeg sela, mnoga su prezimena izumrla, grobna mesta rasturena, ali na njih dolaze drugi ljudi, koji tu moraju da dođu, kada im godine prođu.
Ljudski vek je kratak. Sećanja i posete pokojniku ostaju, ali već posle, nove generacije se njih ne sećaju. Sećaju se onih bližih sebi, i tako redom biva, dok traje sveta živa. To je Božja volja da tako bude, svakoga je za svoga žal al nije dobro ni pravo, da roditelji dete izgube, od te Božje kazne gore nema, ali se i to dešava, te zato teško onom ko to dočeka za svojega veka.
Pošto svi imamo nekog dragog tamo, od nas se traži samo da u njihovu čast prolazimo tužni u tišini, da ne remetimo njihov večni mir i san jer doći će dan i nama, možda nas i sutra čeka jer niko od nas neće živeti dva veka…

Nada Vojnov 29.8.2003. god.

(Pročitano 118 puta)